Stara verovanja i narodni običaji koji i danas žive u našim kuhinjama
U mnogim domaćinstvima širom Srbije i dalje se može videti drvena posuda za šećer – najčešće sa poklopcem, ponekad ukrašena rezbarijama ili ugraviranim motivima. Iako bi neko mogao pomisliti da je to stvar estetike ili nostalgije, iza ove prakse krije se duboko ukorenjen običaj koji spaja praktičnost, simboliku i narodna verovanja.
Drvo kao simbol zdravlja i zaštite
U srpskoj tradiciji, drvo je uvek imalo posebno mesto – ne samo kao građevinski ili energetski materijal, već kao simbol života, trajanja i zaštite. Drvo „diše“, upija vlagu i neutrališe negativnu energiju, verovalo se, pa su drvene posude korišćene za čuvanje svega što je važno – brašna, soli, meda, a posebno šećera, koji je u prošlosti bio luksuzna i dragocena namirnica.
Možda vas zanima:
Običaj “prosipanja žita” na slavama – zašto je šaka pšenice važnija od stotinu reči?
Jedan od najlepših simbola srpske slave
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Možda vas zanima:
Običaj “prosipanja žita” na slavama – zašto je šaka pšenice važnija od stotinu reči?
Jedan od najlepših simbola srpske slave
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Možda vas zanima:
Običaj “prosipanja žita” na slavama – zašto je šaka pšenice važnija od stotinu reči?
Jedan od najlepših simbola srpske slave
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Verovanje da šećer u drvenoj činiji ne prima „zlu energiju“
Stari ljudi su govorili da se šećer lako „uplaši“ – upije zlu misao, negativnu emociju ili zlu sreću, naročito ako se u kući govori o bolestima, smrti ili svađama. Zato se držao u drvenoj posudi, često sa poklopcem, kako bi bio zaštićen. Verovalo se da drvo upija ono što je loše i da čuva slatkoću života – bukvalno i simbolično.
ATA Images
Praktičnost pre frižidera i plastike
Pre pojave moderne ambalaže i plastike, drvene posude su bile najdostupniji i najprirodniji način da se namirnice zaštite od vlage i insekata. Šećer u drvenoj činiji ostajao je suv, lako se dozirao i nije imao dodatne mirise. U seoskim domaćinstvima činije su se pravile od bukve, javora ili oraha, a prenosile su se s kolena na koleno.
Još jedan detalj: šećer i gosti
U mnogim krajevima Srbije postojao je običaj da se gostima uz rakiju ponudi i prstohvat šećera iz drvene posude, kao znak dobrodošlice i želje za slatkim razgovorom. Ta posuda je stajala na stolu ili kredencu i nije bila samo funkcionalna – bila je i deo rituala.
Zašto da i danas čuvamo ovu naviku
Iako više ne verujemo u „zlu sreću“ u šećeru, drvena posuda i dalje ima svoj šarm. Ona unosi toplinu u prostor, podseća nas na prošlost i vraća mirise detinjstva. A možda, baš kao i nekada, malo drvene zaštite nije na odmet – ni za šećer, ni za dušu.
Valjevska kula Jakova Nenadovića : Priča o barutani, zatvoru i slobodi
Na samo pola kilometra od centra Valjeva, na brdu Kličevac, uzdiže se Kula Nenadovića – jedna od najprepoznatljivijih građevina ovog kraja i spomenik kulture od velikog značaja. Podignuta 1813. godine, kula je prošla put od vojnog utvrđenja i zatvora do barutane i današnjeg muzeja. Njena burna prošlost oslikava sudbinu Srbije u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka.
Mileva Marić i Ajnštajn: Ljubav koja je počela u laboratoriji, a završila u tragediji
Priča o Milevi Marić, prvoj ženi Alberta Ajnštajna, nije samo porodična drama i ljubavna epopeja, već i svedočanstvo o položaju žene u nauci s kraja XIX i početka XX veka. Rođena u malom vojvođanskom mestu, stigla je do najprestižnijih evropskih univerziteta, ostavila neizbrisiv trag u životu i radu čuvenog naučnika, ali i nosila teško breme privatnih tragedija.
Velika džada kroz Srbiju: Put kojim su prolazili carevi, vojske i karavani
Carigradski drum, poznat još u rimsko doba kao Via Militaris, a u osmansko vreme i kao Velika džada, jedan je od najvažnijih puteva koji su prolazili kroz Balkan. Povezivao je srednju Evropu sa Carigradom, prestonicom Vizantije, a kasnije Osmanskog carstva. Kroz vekove bio je kičma trgovine, komunikacija i ratnih pohoda.
Najneobičnija crkva Beograda: Ružica i njena simbolika vojnog hrama sa svećnjacima od čaura
Na mestu gde se vekovima ukrštaju vojske, carstva i narodi, Beograd čuva svoju najneobičniju crkvu – Ružicu. Jedni u njoj vide vojni hram sa svećnjacima od topovskih čaura, drugi je pamte po legendama o tri sestre zadužbinarke, a svi zajedno pronalaze u njoj tišinu i snagu koju nosi molitva među zidinama Kalemegdana.
Pesma koja je Evropi otvorila pitanje časti i milosrđa - Gete i evropski mislioci o Banoviću Strahinji
Jedna od najsnažnijih srpskih narodnih pesama jeste „Banović Strahinja“. Zapisao ju je Vuk Stefanović Karadžić 1820. godine u Kragujevcu, od kazivača Starca Milije. Pesma pripada kosovskom ciklusu i radnjom je vezana za Banjsku na Kosovu, u vreme turskih upada. Njena posebnost nije samo u junaštvu glavnog lika, već u moralnoj dilemi završnih stihova, zbog kojih su se sporili i Gete, vojvoda Karl Avgust i prevodilac Gerhard u dalekom Vajmaru.
Komentari(0)