Kult lobanje u staroj srpskoj religiji: Zašto se verovalo da duša ostaje u glavi, a ne u srcu

Kiza R

13:00

Kultura 0

U narodnom predanju Srba, glava nije bila samo telesni deo, već svetinja. Verovalo se da duša ne silazi u grudi, već ostaje iza čela – i zato se lobanja poštovala, čuvala, a ponekad i zakopavala odvojeno.

lobanja
Shutterstock

Prema narodnoj religiji starih Srba, koju je detaljno beležio Veselin Čajkanović, duša nije stanovala u srcu – već u glavi. Više nego organ, glava je bila svetinja – centar moći, pamćenja, života i posle smrti. Zato su se u nekim krajevima zadržali neobični običaji: lobanja se čuvala, posebno pokrivala, a ponekad i zakopavala odvojeno od tela. Taj kult, potisnut hrišćanskim učenjem, preživljava do danas u tragovima, kroz izraze, poštovanje predaka i tihe rituale.

“Na glavu ti gledam” – više od pogleda

U starom predanju, glava je bila sedište duše, ne samo razuma. Kad se govorilo: – “Glava ti sveta bila,”

Možda vas zanima:

– “Zaklinjem ti se u glavu oca,”

Možda vas zanima:

– “Ne nosim glavu zbog kape,”

Možda vas zanima:

nije to bila puka metafora. Bila je to verbalna potvrda duhovnog i telesnog značaja glave kao centra ličnosti.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Zašto je lobanja poštovana i nakon smrti?

Verovalo se da duša ne napušta odmah telo, već da ostaje oko glave pokojnika još neko vreme. Zbog toga se:

  • glava pokojnika nije pokrivala odmah,
  • posteljina ispod glave nije dirana do trećeg dana,
  • nije se smelo gledati direktno u lice umrlog, pogotovo deci i trudnicama.

U nekim krajevima, posebno u istočnoj Srbiji, postojalo je verovanje da ako se telo ne može sahraniti odmah, glava mora biti okrenuta ka istoku, jer tako duša lakše “nađe izlaz”.

Posebni slučajevi: čuvanje lobanje

U predanjima iz Homolja i jugoistočne Srbije, postoje i svedočenja o čuvanju lobanja predaka – diskretno, u drvenim kutijama ili “u temelju nove kuće”, posebno kad se kuća gradi na grobu.

To nije bilo nećešće, već znak čuvanja pamćenja. Lobanja nije bila predmet straha – već duhovni trag predaka koji čuva kuću.

Odvojeno zakopavanje: duša ide gde treba

U nekim legendama, kada bi se strahovalo da je duša „nemirna“ ili da se pokojnik ne može smiriti, lobanja se vadila i zakopavala posebno – ispod kućnog praga, ispod stabla ili u blizini izvora. Tako bi, verovalo se, duša našla mir, a kuća bila zaštićena.

Postojale su i zavetne izjave: – “Ako umrem van kuće, glavu vratite pod moj orah.”

Kult glave u svakodnevnom govoru i ponašanju

Ovaj kult preživeo je do danas kroz:

  • narodne izreke (“Dok je glave, biće i kapice”),
  • običaj da se dete dodirne po temenu u znak blagoslova,
  • zabranu da se preko glave prebacuje konopac, torba ili ruka – jer se “ne pravi krug oko duše”.

U Pomoravlju se i danas može čuti:
“Nemoj mu gledati u teme dok spava – uznemirićeš mu snove.”

Zaboravljen pogled – sveta tišina

Danas, kada smrt brišemo iz svakodnevice, zaboravljamo da su naši preci poštovali ne samo dušu, već i telo koje je dušu nosilo. Glava, kao vrh bića, bila je svetinja.

Možda više ne zakopavamo lobanje ispod kuće, ali i dalje – kad nas nešto dotakne, prinosimo ruku čelu. Kad molimo, pognemo glavu. I kada volimo – gledamo nekog u lice.

To je ono što je ostalo od kulta lobanje. I to vredi čuvati.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
lobanja stara srpska verovanja

Komentari(0)

Loading