Ogledalo okrenuto ka zidu: Zašto su žene u prošlosti prekrivale ogledala kad se govori istina koja boli
U starim srpskim domaćinstvima, ogledalo nije bilo samo predmet – bilo je svedok. Kad bi se u kući vodili teški razgovori, priznanja, ili izgovarale reči koje dugo nisu smele da se čuju, ogledalo se okretalo ka zidu. Da ne pamti. Da ne ponovi.
U selima centralne i istočne Srbije, pogotovo u brdskim krajevima, ogledalo nije bilo bezopasno. Postojala su nepisana pravila – kada sme da se gleda, kada mora da se pokrije, i kada da se okrene. Posebno važan bio je trenutak kad se govori istina koju si dugo krio. Ako bi u sobi bilo ogledalo, žene bi znale da ga okrenu ili pokriju krpom. Ne zato što se stide – već zato što, kako su govorile, „ogledalo ne zaboravlja reč, čak i kad čovek pokuša.“
Ogledalo kao svedok kuće
U narodnoj tradiciji, ogledalo nije bilo samo za lice.
Bilo je mesto pamćenja. Verovalo se da ono upija ono što vidi – ali još više ono što čuje.
Zato se u vreme bolesti, smrti, rođenja, pa i velikih odluka, ogledala prekrivala.
Ali jedno pravilo bilo je najtiše – kada se izgovara istina koja je dugo ćutala, ogledalo se ne sme gledati.
Jer, ako te ogleda dok pričaš ono što te boli, može da sačuva taj izraz – i da ti ga vrati kad ne želiš da ga vidiš.
Kada se ogledalo okretalo ka zidu
Žene su to radile pre nego što kažu mužu da nešto znaju.
Majke su to radile kad ćerki prvi put priznaju šta ih je snašlo.
Baka bi okrenula ogledalo kad se u kući raspravlja o nepravdi iz prošlosti.
Nije se govorilo: „Okreni ogledalo.“
Samo bi jedna ustala, dohvatila ga i tiho preokrenula ka zidu.
Onda bi razgovor mogao da počne.
Strah da ogledalo „ne ponovi“
Verovalo se da ogledalo može da čuva sliku, ali ne kao fotografiju – već kao osećaj.
Ako neko gleda u ogledalo dok izgovara nešto što ga je godinama lomilo,
slika tog lica ostaje unutra.
I sledeći put kad se pogledaš – ogledalo te podseti.
Zato se ono okreće. Da ne vidi. Da ne ponese.
I da čovek ostane sam sa svojom rečju, bez svedoka koji pamti više nego što treba.
Običaj koji još postoji – iako se ne spominje
I danas, u nekim kućama, ljudi instinktivno sklanjaju ogledalo kada je neko bolestan.
Kada se dobijaju vesti koje menjaju život.
Kada se izgovori nešto što menja odnos.
Neće reći zašto to rade.
Ali znaju da treba.
Jer, iako je vreme moderno, osećaj da ogledalo nije samo staklo – još uvek živi.
DA LI SE PRAVILNO KRSTITE PRED IKONOM U CRKVI: Veroučiteljica pokazala kako pravoslavci trebaju da to čine I OTKLONILA NEDOUMICE!
Ne idemo svi u crkvu redovno, to je tačno. Neko nikada iako se izjašnjava kao pravoslavac, neko tek ponekad svrati, neko je tamo o svakom većem prazniku, neko i češće mnogo...
Rahela Ferari – glumica koja je bežala od Gestapoa i preko noći osedela
Kada se spomene ime Rahele Ferari, pred očima oživljavaju likovi baka, majki, komšinica, ali i ozbiljnih žena koje su obeležile pozorište i film. Njena karijera trajala je više od pola veka, a iza sebe je ostavila trag u preko 90 filmskih i televizijskih ostvarenja. Ali, njen život bio je mnogo dramatičniji od uloga koje je igrala.
Šta su zavetine, i kako se razlikuju od krsne slave, i zašto se ovaj običaj čuva u Srbiji
Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
Kako je Hajduk Veljko branio Negotin sa „Praskalicom“
Hajduk Veljko Petrović (1780–1813) upamćen je kao neustrašivi vojvoda Prvog srpskog ustanka. Njegova borba za slobodu bila je oličena u topu nadimka „Praskalica“, koji je branio Negotin i krajinu. Ime ovog junaka ostalo je u narodnim pesmama, a njegova junačka smrt postala je simbol nepokolebljive odbrane otadžbine.
MILUNKA SAVIĆ JE BILA BABA OVOM SRPSKOM GLUMCU! Njenog UNUKA je zadesila STRAŠNA bolest o kojoj BRUJALA SRBIJA
Glumac s ponosom ističe da je potomak heroine Prvog svetskog rata Milunke Savić
Komentari(0)