Ogledalo okrenuto ka zidu: Zašto su žene u prošlosti prekrivale ogledala kad se govori istina koja boli
U starim srpskim domaćinstvima, ogledalo nije bilo samo predmet – bilo je svedok. Kad bi se u kući vodili teški razgovori, priznanja, ili izgovarale reči koje dugo nisu smele da se čuju, ogledalo se okretalo ka zidu. Da ne pamti. Da ne ponovi.
U selima centralne i istočne Srbije, pogotovo u brdskim krajevima, ogledalo nije bilo bezopasno. Postojala su nepisana pravila – kada sme da se gleda, kada mora da se pokrije, i kada da se okrene. Posebno važan bio je trenutak kad se govori istina koju si dugo krio. Ako bi u sobi bilo ogledalo, žene bi znale da ga okrenu ili pokriju krpom. Ne zato što se stide – već zato što, kako su govorile, „ogledalo ne zaboravlja reč, čak i kad čovek pokuša.“
Ogledalo kao svedok kuće
U narodnoj tradiciji, ogledalo nije bilo samo za lice.
Bilo je mesto pamćenja. Verovalo se da ono upija ono što vidi – ali još više ono što čuje.
Zato se u vreme bolesti, smrti, rođenja, pa i velikih odluka, ogledala prekrivala.
Ali jedno pravilo bilo je najtiše – kada se izgovara istina koja je dugo ćutala, ogledalo se ne sme gledati.
Jer, ako te ogleda dok pričaš ono što te boli, može da sačuva taj izraz – i da ti ga vrati kad ne želiš da ga vidiš.
Kada se ogledalo okretalo ka zidu
Žene su to radile pre nego što kažu mužu da nešto znaju.
Majke su to radile kad ćerki prvi put priznaju šta ih je snašlo.
Baka bi okrenula ogledalo kad se u kući raspravlja o nepravdi iz prošlosti.
Nije se govorilo: „Okreni ogledalo.“
Samo bi jedna ustala, dohvatila ga i tiho preokrenula ka zidu.
Onda bi razgovor mogao da počne.
Strah da ogledalo „ne ponovi“
Verovalo se da ogledalo može da čuva sliku, ali ne kao fotografiju – već kao osećaj.
Ako neko gleda u ogledalo dok izgovara nešto što ga je godinama lomilo,
slika tog lica ostaje unutra.
I sledeći put kad se pogledaš – ogledalo te podseti.
Zato se ono okreće. Da ne vidi. Da ne ponese.
I da čovek ostane sam sa svojom rečju, bez svedoka koji pamti više nego što treba.
Običaj koji još postoji – iako se ne spominje
I danas, u nekim kućama, ljudi instinktivno sklanjaju ogledalo kada je neko bolestan.
Kada se dobijaju vesti koje menjaju život.
Kada se izgovori nešto što menja odnos.
Neće reći zašto to rade.
Ali znaju da treba.
Jer, iako je vreme moderno, osećaj da ogledalo nije samo staklo – još uvek živi.
Ovo je najjezivija srpska izreka! Mnogi nisu ni svesni njenog jezivog značenja, korene vuče iz doba Osmajlija
Ova izreka se spominje u našoj poznatoj srpskoj pesmi
Kuda je išao put cara Dušana kroz Srbiju? Tragovima vladara koji je sanjao carstvo
Srpski car Dušan nije imao jednu prestonicu, ni jednu stazu. Njegov put bio je mapa naraslog carstva, isprepleten crkvama, tvrđavama i granama moći koje su se pružale ka jugu i istoku.
Šapat hrasta i krst u kori: Kako drvo postaje sveto u Srbiji?
U srcu srpske tradicije ne stoji crkva, već drvo. Sa uklesanim krstom, zapis čuva uspomene na molitve pod otvorenim nebom i tišinu u kojoj su ljudi verovali da Bog sluša.
Dositej se oduševljavao smokvama, vinovom lozom i znanjem: Iz manastirske tišine u svet ukusa i ideja
Pre nego što će postati prvi ministar prosvete moderne Srbije, Dositej je bio monah koji je pobegao iz manastira, čovek koji je govorio više jezika nego što je imao obuće, i putopisac koji je u isti red stavljao znanje, vrlinu — i dobar zalogaj.
Mnogi misle da je bila najbolji diplomata kojeg je naša zemlja imala: Vreme ne briše ono što je uradila za Srbiju
Istorija pamti najvoljeniju srpsku caricu Milicu koja je učinila ogromnu žrtvu za Srbiju.
Komentari(0)