Ogledalo okrenuto ka zidu: Zašto su žene u prošlosti prekrivale ogledala kad se govori istina koja boli
U starim srpskim domaćinstvima, ogledalo nije bilo samo predmet – bilo je svedok. Kad bi se u kući vodili teški razgovori, priznanja, ili izgovarale reči koje dugo nisu smele da se čuju, ogledalo se okretalo ka zidu. Da ne pamti. Da ne ponovi.
U selima centralne i istočne Srbije, pogotovo u brdskim krajevima, ogledalo nije bilo bezopasno. Postojala su nepisana pravila – kada sme da se gleda, kada mora da se pokrije, i kada da se okrene. Posebno važan bio je trenutak kad se govori istina koju si dugo krio. Ako bi u sobi bilo ogledalo, žene bi znale da ga okrenu ili pokriju krpom. Ne zato što se stide – već zato što, kako su govorile, „ogledalo ne zaboravlja reč, čak i kad čovek pokuša.“
Ogledalo kao svedok kuće
U narodnoj tradiciji, ogledalo nije bilo samo za lice.
Bilo je mesto pamćenja. Verovalo se da ono upija ono što vidi – ali još više ono što čuje.
Zato se u vreme bolesti, smrti, rođenja, pa i velikih odluka, ogledala prekrivala.
Ali jedno pravilo bilo je najtiše – kada se izgovara istina koja je dugo ćutala, ogledalo se ne sme gledati.
Jer, ako te ogleda dok pričaš ono što te boli, može da sačuva taj izraz – i da ti ga vrati kad ne želiš da ga vidiš.
Kada se ogledalo okretalo ka zidu
Žene su to radile pre nego što kažu mužu da nešto znaju.
Majke su to radile kad ćerki prvi put priznaju šta ih je snašlo.
Baka bi okrenula ogledalo kad se u kući raspravlja o nepravdi iz prošlosti.
Nije se govorilo: „Okreni ogledalo.“
Samo bi jedna ustala, dohvatila ga i tiho preokrenula ka zidu.
Onda bi razgovor mogao da počne.
Strah da ogledalo „ne ponovi“
Verovalo se da ogledalo može da čuva sliku, ali ne kao fotografiju – već kao osećaj.
Ako neko gleda u ogledalo dok izgovara nešto što ga je godinama lomilo,
slika tog lica ostaje unutra.
I sledeći put kad se pogledaš – ogledalo te podseti.
Zato se ono okreće. Da ne vidi. Da ne ponese.
I da čovek ostane sam sa svojom rečju, bez svedoka koji pamti više nego što treba.
Običaj koji još postoji – iako se ne spominje
I danas, u nekim kućama, ljudi instinktivno sklanjaju ogledalo kada je neko bolestan.
Kada se dobijaju vesti koje menjaju život.
Kada se izgovori nešto što menja odnos.
Neće reći zašto to rade.
Ali znaju da treba.
Jer, iako je vreme moderno, osećaj da ogledalo nije samo staklo – još uvek živi.
Tajni jezik snega: Verovanje da prvi sneg govori o godini koja dolazi
U srpskoj narodnoj tradiciji, prvi sneg se nije posmatrao samo kao vremenska pojava. Verovalo se da način na koji sneg pada, škripi ili nestaje – otkriva kakva godina dolazi: mirna, teška, plodna ili pusta.
Ogledalo okrenuto ka zidu: Zašto su žene u prošlosti prekrivale ogledala kad se govori istina koja boli
U starim srpskim domaćinstvima, ogledalo nije bilo samo predmet – bilo je svedok. Kad bi se u kući vodili teški razgovori, priznanja, ili izgovarale reči koje dugo nisu smele da se čuju, ogledalo se okretalo ka zidu. Da ne pamti. Da ne ponovi.
Jelen kao vodič duše: Predanja o životinji koja prati pokojnika kroz šumu ka svetlosti
U narodnom predanju Srbije, jelen nije bio samo plemenita zver. Verovalo se da se pred smrt, posebno kod „mirnih ljudi“, može pojaviti jelen – da im pokaže put kroz tamu i odvede ih tamo gde duša treba da ode.
Plavi kamen kod vrata: Zašto su stari stavljali kamenčić plave boje da zaštiti kuću od uroka
U narodnom verovanju širom Srbije, plavi kamen ispred praga imao je posebnu ulogu – nije bio ukras, već štit. Verovalo se da upija zle poglede, misli i namere pre nego što stignu do domaćina.
Ova glumica do ludila volela čiča Dražu, a on brojne ljubavnice vodio u krevet zbog šok razloga: Ćerka Gordana zbog njega nikad nije htela da rodi svoje dete
Mnoge stvari iz života generala Draže Mihailovića dugo nisu bile ni otkrivene, a onda je isplivala na površinu šokantna stvar - legendari Čiča Draža bio je neopisivi švaler, a za svako svoje neverstvo je imao i dokaze!
Komentari(0)