Evo zašto se baca grumen zemlje na sanduk: Svi poštuju običaj, a malo ko zna šta ovo zapravo znači
Bacanje zemlje je često način da se izrazi poslednje poštovanje prema pokojniku
Bacanje grumena zemlje na sanduk tokom pravoslavne sahrane ima duboko značenje ukorenjeno u verskim obredima i tradiciji. Simbolično, prvi grumen zemlje na sanduk baca sveštenik koji je držao opelo, potom članovi najuže porodice, a onda i familija, prijatelji i svi ostali koji su došli na sahranu. Ovaj čin ima više značenja, a etnolog Snežana Ašanin objašnjava svako od njih.
Grumen zemlje koji bacamo na sanduk posle sahrane može se najpre posmatrati kao veza živih sa pokojnim precima.
– Prema Bibliji, čovek je stvoren od praha i u prah će se vratiti. Bacanje zemlje na sanduk simbolizuje povratak tela zemlji iz koje je došlo. Ovo je podsećanje na smrtnost, ali i na ciklus koji čine život i smrt. Kad sveštenik završi opelo i bacimo grumen zemlje na sanduk pokojnika čim on bude spušten u grob, to zapravo simbolizuje zatvaranje ciklusa života na zemlji, završetak zemaljskog puta pokojnika i njegov prelazak u večni život u kom ćemo se svi sresti – kaže etnolog Ašanin.
Možda vas zanima:
Ovo se nikako ne sme staviti u sanduk pokojnika: Donosi nezapamćenu nesreću, a svi to nesvesno rade iz velike ljubavi
Vrlo često se ljudi iznenade kada vide običaje u pojedinim delovima naše zemlje vezano za sahrane, a prenosili su se sa kolena na koleno i sve do danas opstali.
Kad se pokojniku daje 7, 40 dana, 6 meseci i godina: Jedna stvar je najbitnija i ne sme se zanemariti ni za živu glavu
Verski analitičar otkrio je kad se pokojniku daje 7, 40 dana, 6 meseci i godina.
Možda vas zanima:
Ovo se nikako ne sme staviti u sanduk pokojnika: Donosi nezapamćenu nesreću, a svi to nesvesno rade iz velike ljubavi
Vrlo često se ljudi iznenade kada vide običaje u pojedinim delovima naše zemlje vezano za sahrane, a prenosili su se sa kolena na koleno i sve do danas opstali.
Kad se pokojniku daje 7, 40 dana, 6 meseci i godina: Jedna stvar je najbitnija i ne sme se zanemariti ni za živu glavu
Verski analitičar otkrio je kad se pokojniku daje 7, 40 dana, 6 meseci i godina.
Možda vas zanima:
Ovo se nikako ne sme staviti u sanduk pokojnika: Donosi nezapamćenu nesreću, a svi to nesvesno rade iz velike ljubavi
Vrlo često se ljudi iznenade kada vide običaje u pojedinim delovima naše zemlje vezano za sahrane, a prenosili su se sa kolena na koleno i sve do danas opstali.
Kad se pokojniku daje 7, 40 dana, 6 meseci i godina: Jedna stvar je najbitnija i ne sme se zanemariti ni za živu glavu
Verski analitičar otkrio je kad se pokojniku daje 7, 40 dana, 6 meseci i godina.
Bacanje zemlje je često način da se izrazi poslednje poštovanje prema pokojniku. Ovaj čin prati izgovaranje molitve ili rečenica kao što su: "Neka ti je laka crna zemlja" ili "Bog da ti dušu prosti".
– Izgovaranje kratke molitve u trenutku bacanja grumena zemlje na sanduk je nastavak molitve za oproštaj grehova pokojnika koji čeka drugi Hristov dolazak i vaskrsnuće – navodi etnolog Ašanin.
Najzad, ovaj čin ima još jednu dimenziju – podsećanje svim vernicima da će i oni postati zemlja, odnosno da će se vratiti u zemlju iz koje su stvoreni. On je, navodi etonolog Snežana Ašanin, deo rituala oproštaja od voljenog pokojnika i podsetnik na snažne veze sa našim upokojenim precima.
Letnji dren ne jede se: Zašto se u julu stavlja na prozor, a ne u usta
U srpskoj narodnoj tradiciji, dren ubran pre nego što sazri nije za jelo – već za čuvanje. Tokom jula, prve grančice drena stavljaju se na prozor, gde, verovalo se, „vezuju zdravlje za kuću“ dok leto ne prođe i plod ne sazri.
Zašto se na Ognjenu Mariju ne loži vatra naglas: Dan tišine, straha i poštovanja
U srpskoj narodnoj tradiciji, 30. jul – praznik Ognjene Marije – smatran je jednim od najopasnijih dana u godini. Tog dana se vatra ne pali bez tišine, voda se ne nosi bez šapata, a u kući se ne viče. Verovalo se da Ognjena Marija „čuje kroz dim i kazni kroz vatru“.
Zmija domaćica leti ne ulazi u kuću ako se prag prekrsti vodom od zdravca
U srpskoj narodnoj tradiciji, zmija domaćica nije bila neprijatelj, već zaštitnik. Leti, kada se češće pojavljuje u dvorištima, postojali su posebni običaji kako je zadržati blizu – ali ne u kući. Jedan od njih bio je prelivanje praga vodom od zdravca.
Pelin se ne bere kad cveta: Verovanje da u julu pelin čuva kuću, ali kažnjava bolesnu ruku
U narodnim običajima, pelin je važio za jednu od najmoćnijih biljaka. Leti, naročito oko Ilindana, pelin se nije smeo brati bez potrebe. Verovalo se da tada biljka „prelazi u čuvara“, i da uzvraća onome ko je uzme iz loše namere ili sa slabim telom.
Ko je bio vodeni čuvar: Verovanje da svaki izvor ima svoje biće koje ne voli buku
U narodnim predanjima Srbije, posebno u planinskim selima, verovalo se da svaki izvor ima svog čuvara – nevidljivog, tihog, ali prisutnog. Taj čuvar ne voli smeh, psovke ni nemar, a ako se uvredi – izvor može presušiti, ili ostaviti trag na onome ko ga je uznemirio.
Komentari(0)