U Srbiji su se gajde očuvale u nekoliko tipova.
Na bogatoj listi Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije nalazi se sviranje na gajdama. Iako je prva asocijacija na gajde Škot koji ih svira noseći tradicionalni škotski kilt, one se rasprostranjene širom Evrope, a prisutne su u gotovo svim pastirskim krajevima. Čuvajući svoja stada pastiri su pravili gajde čiji su mehovi izrađivani od kože jareta ili jagnjeta, zavisi šta im je bilo pri ruci.
Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: gajdenice (dela koji daje zvuk i koji se najčešće pravi od drveta šimšira, jorgovana, drena i šljive), piska od koga umnogome zavisi štim gajdi, mešine koja se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, glavčine ili prstenova, i prdala (velike dugačke cevi koja daje dubok ton). Ceo instrument maže se lojem ili voskom, a mešina svinjskom mašću kako bi se što bolje očuvala.
U Srbiji su se gajde očuvale u nekoliko tipova: južnomoravski-makedonski tip, koji je ujedno i narasprostranjeniji tip, a poznate su i svrljiške, erske, banatske i vojvođanske gajde. Razlikuju se pre svega u metodama izrade, materijala od kojih se izrađuju ali i načina na koji se sviraju.
Na žalost gajde su potisnute iz svakodnevne muzike zbog svoje arhaičnosti i činjenice da se vezuju za ruralne slabo razvijene krajeve. Kola koja su se nekad izvodila isključivo na gajdama danas se sviraju na harmonici, a malo mladih uči da svira gajde.
Ipak koliko su nekad zauzimale važno mesto govori priča o gajdašu iz prvog svetskog rata koji je put Albanije prevalio noseći sa sobom gajde. Petar Milenković, srpski vojnik i gajdaš, je u rat krenuo sa tri konja i gajdama. Gajde je nosio sa sobom i svirao na njima čak i tokom golgote u Albaniji, a zvuci njegovog starog instrumenta su držali vojnike budnim i u nadi da nije još kraj. Petar i njegove gajde su preživeli golgotu, a sa njima je sokolio srpske vojnike prilikom oslobođenja Srbije.
View this post on Instagram
Nitima prošlosti do savremenosti: Kako dragačevski vez čuva duh predaka
Nitima prošlosti do savremenosti: Kako dragačevski vez čuva duh predaka
Kafana koja nije promenila jelovnik od 1928. – Gostiona “Kod Miće” u Malom Crniću
Jedno selo, jedan kazan i ista jela skoro sto godina: Gde se i dalje jede po receptima pradede
Običaj "kupanja u zvezdanoj vodi" kod vračarskih porodica – ritual zaboravljenog beogradskog predgrađa
Noć uoči Petrovdana, žene na Vračaru su hvatale zvezde u vodu – da bi se zaštitile, izlečile i trudne ostale
Jedini aktivni gaj oraha starih više od 300 godina u okolini Kosjerića
Gde vreme stoji, a orasi rađaju: Vekovni gaj na obroncima Divčibara koji i dalje daje plodove
ODRASTAO U OKUPIRANOM BEOGRADU, PA MU SE PREKO NOĆI SVE PROMENILO: Ovo je bio život jedinog Srbina koji je dobio Pulicera!
Jedini Srbin koji je dobio Pulicerovu nagradu za poeziju bio je čuveni Čarls Dušan Simić, koji je preminuo u svom domu u Nju Hempširu u SAD-u. Tužnu vest je na društvenim mrežama postavio njegov prijatelj, književnik i književni kritičar, te profesor na univerzitetu Tomislav Longinović.
Komentari(0)