U Srbiji su se gajde očuvale u nekoliko tipova.
Na bogatoj listi Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije nalazi se sviranje na gajdama. Iako je prva asocijacija na gajde Škot koji ih svira noseći tradicionalni škotski kilt, one se rasprostranjene širom Evrope, a prisutne su u gotovo svim pastirskim krajevima. Čuvajući svoja stada pastiri su pravili gajde čiji su mehovi izrađivani od kože jareta ili jagnjeta, zavisi šta im je bilo pri ruci.
Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: gajdenice (dela koji daje zvuk i koji se najčešće pravi od drveta šimšira, jorgovana, drena i šljive), piska od koga umnogome zavisi štim gajdi, mešine koja se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, glavčine ili prstenova, i prdala (velike dugačke cevi koja daje dubok ton). Ceo instrument maže se lojem ili voskom, a mešina svinjskom mašću kako bi se što bolje očuvala.
U Srbiji su se gajde očuvale u nekoliko tipova: južnomoravski-makedonski tip, koji je ujedno i narasprostranjeniji tip, a poznate su i svrljiške, erske, banatske i vojvođanske gajde. Razlikuju se pre svega u metodama izrade, materijala od kojih se izrađuju ali i načina na koji se sviraju.
Na žalost gajde su potisnute iz svakodnevne muzike zbog svoje arhaičnosti i činjenice da se vezuju za ruralne slabo razvijene krajeve. Kola koja su se nekad izvodila isključivo na gajdama danas se sviraju na harmonici, a malo mladih uči da svira gajde.
Ipak koliko su nekad zauzimale važno mesto govori priča o gajdašu iz prvog svetskog rata koji je put Albanije prevalio noseći sa sobom gajde. Petar Milenković, srpski vojnik i gajdaš, je u rat krenuo sa tri konja i gajdama. Gajde je nosio sa sobom i svirao na njima čak i tokom golgote u Albaniji, a zvuci njegovog starog instrumenta su držali vojnike budnim i u nadi da nije još kraj. Petar i njegove gajde su preživeli golgotu, a sa njima je sokolio srpske vojnike prilikom oslobođenja Srbije.
View this post on Instagram
Komentari(0)