Legendarni govor kapetana Tasića na Ceru: I kad te smrtno pogode, gledaj da im padneš na sred puta, da te zaobilaze, preskaču, sklanjaju, da im mrtav smetaš!
U očekivanju austrougarske kaznene ofanzive, na jednom od privremenih položaja na Ceru, kapetan Tasić govori ukipljenim vojnicima. Iako je bolesno mršav čovek, sivog lica i povijenih ramena, jedino ga glas služi kao nekad – uskipteo od mržnje, besa i ljubavi.
“Kad ispališ svu municiju, a neprijatelj i dalje nastupa – na bajonet, kad ti slome nož – na ruke, kad ti polome obe ruke – na zube, kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok možeš da mrdaš, dok te ima – napadaj! Kad te smrtno pogode, gledaj da im padneš na sred puta, da te zaobilaze, preskaču, sklanjaju, da im mrtav smetaš! Zatim, podoficira koji vikne “Juriš braćo!” – odmah ću ubiti. Viče se samo: “Za mnom braćo!” Tako podoficir viče ako je ispred stotinu vojnika, tako viče i kad ostane sam – i juriša. Najviše na svetu mrzim da vidim mrtvog vojnika i živog podoficira… …Zatim, ako ste ikada čuli za reč “povlačenje”, od danas je zaboravite. Tu reč, dok ste pod mojom komandom, dok su nam kuće i deca iza leđa, dok su nam rake očeva na pogled udaljene, tu reč iz mojih usta nećete čuti. Povlačenje neće biti. Svi se mogu povući, svi mogu preći na druge položaje, mi nećemo pedalj nazad! Za mene postoje dve komande: komanda Vrhovne komande i komanda moje zemlje, a zemlja je užad svake druge komande i ona naređuje: ni korak nazad! Ko se osvrne, ugledaće cev moga pištolja i to će mu biti poslednje što je ugledao. Ja i vi smo, braćo, od naših kuća krenuli mrtvi – to da vam uvek bude na pameti! Pošli smo mrtvi, nemamo šta da izgubimo. Ako Bog da da pobedimo, u ovom ratu ćemo se roditi! U ovom ratu branimo otadžbinu – zemlju otaca naših, borimo se za sinovinu – zemlju naših sinova. Između otadžbine i sinovine nas nema!”
Istorija kaže da govor kapetana Tasića u filmu Sveti Georgije ubiva aždahu nije izgovorio nijedan oficir tokom Cerske bitke, već je zapravo govor jednog od oficira Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu.
Ramonda serbica – čudesni cvet koji vaskrsava
Na stenama juga i istoka Srbije raste cvet koji je postao više od biljke. Ramonda, poznata kao „cvet feniks“, ima moć da oživi i kada se potpuno osuši, pa nije slučajno što je povezana sa najtežim trenucima i vaskrsnućem srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.
PRINCIP NIJE TAKO IZGLEDAO: Istina o čuvenoj fotografiji
Kada čujemo ime Gavrilo Princip, pred očima nam je svima ista crno-bela fotografija. Ona je decenijama stajala u udžbenicima i urezala se u kolektivno pamćenje. Ali ta slika nije verodostojna.
Kako su naši stari gledali u Mesec da predvide budućnost
Mesec je oduvek bio izvor nadahnuća, tajni i verovanja. Srpski narod je kroz vekove pratio njegove mene i na osnovu njih predviđao vreme, rod useva, zdravlje i sudbinu. Iako danas vreme proričemo uz pomoć prognoza i satelita, stara narodna znanja o Mesecu i dalje se prepričavaju i pamte.
Zašto je kafana institucija srpske tradicije – mesto gde se rađala umetnost i politika
Srpska kafana nije samo prostor za obedovanje i druženje – ona je vekovima bila mesto okupljanja, dogovora i stvaranja. U kafanama su se donosile važne odluke, pisale pesme, pevale sevdalinke i guslarske pesme, a mnogi naši umetnici, političari i boemi upravo su u njima pronalazili inspiraciju.
Persida Karađorđević je upravljala državom, rodila 10 dece i dobila turski orden: Nema osobe koja ne plače kada pročita njene reči upućene preminuloj ćerki
Kneginja Persida Karađorđević je upamćena kao velika i uticajna žena, kao ličnost za sebe. Bila je ćerka vojvode Jevrema Nenadovića, supruga kneza Aleksandra Karađorđevića i majka kralja Petra Prvog
Komentari(0)