U avgustu, kad šljive počnu da zru, a zemlja miruje pred jesen, srpska sela obeležavala su letnje slave pod vedrim nebom – često u šljiviku, pod krošnjama koje su svedočile i molitvama i veselju. Ove slave nisu bile samo verski čin – one su bile i zavet, i porodični sabor, i kolektivna molitva naroda koji je znao da živi u ritmu prirode.
U srpskoj narodnoj tradiciji, 30. jul – praznik Ognjene Marije – smatran je jednim od najopasnijih dana u godini. Tog dana se vatra ne pali bez tišine, voda se ne nosi bez šapata, a u kući se ne viče. Verovalo se da Ognjena Marija „čuje kroz dim i kazni kroz vatru“.
Pravoslavni vernici u utorak 30. jula, obeležavaju praznik svete veliko mučenice Marine
Praznik Ognjene Marija proslavlja se 30. jula, nije crvenim slovom obeležen u crkvenom kalendaru, ali je izuzetno poštovan u srpskom narodu, naročito među ženama.
Hrišćanstvo je dugo zabranjivalo spaljivanje (osim kada su u pitanju bile "veštice" i crnci), ističući da je ono protivno telesnom vaskrsenju.
Na ovaj praznik ne treba nikako raditi iako ne spada u crveno slovo.