Ljubav prema jednoj ženi obeležila mu je život: Stevan Sremac ostao je neženja zbog Piroćanke Jelene
U Pirotu je proveo dve godine i za vreme svog boravka zaljubio se u ženu koja je imala veliki uticaj na njegov dalji emotivni put.
Pisac Stevan Sremac radio je kao profesor u Pirotu u pirotskoj gimnaziji od avgusta 1881. do kraja leta 1883. godine gde je predavao srpski jezik, srpsku istoriju i geografiju.
— U Pirot je prispeo sa 26 godina. Ovde je Sremac napisao prvu pripovetku ("Rastko"), ovde je bio politički aktivan kao liberal, ovde je doživeo prvi ljubavni zanos. Ovo poslednje, međutim, mora da se primi sa određenom rezervom - kaže profesor književnosti i stručni saradnik Narodne biblioteke u Pirotu Momčilo Antić.
Za ovaj njegov period života vezuju se dve stvari, a to je da je napisao svoju prvu pripovetku "Rastko", ali i da je bio zaljubljen u Piroćanku Jelenu, koja je bila ćerka pirotskog popa Pantelije Pančića. Međutim, ako je suditi po nekim istorijskim iskazima, on je ostao neženja jer je u jednom članku u "Srpskoj zastavi", popa opisao kao čoveka koji je uticajan, ali o da "pali i žari u Pirotu".
— U Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje sa Pantelija - napisao je tada Sremac kritikujući rad mesnih vlasti.
Pantelija zbog tog članka se ozbiljno naljutio na Sremca i nije želeo ni da čuje za njega, iako je u njihovu kuću pre toga često navraćao.
— Svedočanstva o piščevoj ljubavi prema Jeleni Pančić zasnovana su samo na njenim iskazima datim učitelju Ćiri Rančiću onda kada je ona imala 70 godina života - kazao je profesor književnosti Momčilo Knežević.
Pisac Dragoljub Vlatković takođe je naveo da je prvi ljubavni zanos Stevan Sremac imao upravo u Pirotu. Kaže da Sremec nije pričao često o svom ljubavnom životu, ali se zna je kada se preseilo za Niš, Jelena je ostala i bila nesrećna u braku sa drugim čovekom.
Ona je živela sa Josifom Kostićem koji je bio ekonom bolnice i privrženik Naprednjačke stranke. On je kasnije tokom života sa Jelenom počeo da pije i prodao je svu imovinu koju su imali. Živeli su samo od plate koju je ona primala kao babica.
(espreso)
"Samo su oni dostojni pričesti": Otac Predrag Popović dao prave uslove koji ljudi smeju da prime svetu tajnu
Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
„Nečista krv“ Bore Stankovića: Kako je Sofkina sudbina ispričala život u starom Vranju
Roman koji nije samo književno delo, već hronika jedne kulture, mentaliteta i ženske sudbine u patrijarhalnom društvu kraja 19. veka. Sofka iz „Nečiste krvi“ nije samo lik – ona je ogledalo Vranja onog doba.
Slavske šare iz Šumadije: Umetnost crtanja voskom na hlebu koja izumire
U selima oko Kragujevca i Topole, sve do sredine 20. veka negovao se neobičan običaj – ukrašavanje slavskog kolača crtežima od voska. Te šare nisu bile samo ukras, već i molitva, poruka i izraz domaćinske časti. Danas ovu tehniku poznaje samo nekoliko žena u Šumadiji.
Govor duvanja na Pešterskoj visoravni: Kako su pastiri komunicirali zvižducima na vetru
Na prostranstvima Pešterske visoravni, gde se reči gube u vetru, pastiri su razvili poseban način komunikacije – kroz zvižduke. Ovaj gotovo zaboravljeni običaj nazivan „govor duva“ bio je deo svakodnevice stočara koji su provodili dane na otvorenom, daleko jedni od drugih.
Vojislav Ilić Mlađi i zaboravljena poezija o Šumadiji: stihovi u kojima se čuje miris zemlje i zvuk zvona
Vojislav Ilić Mlađi, često u senci slavnog imenjaka, ostavio je snažan pesnički trag u srpskoj književnosti početkom 20. veka. Njegove pesme o Šumadiji, narodu i običajima danas su nepravedno zaboravljene, iako su svedočanstvo o vremenu u kojem se narodna duša pretakala u stih.
Komentari(0)