Stevan Sremac, jedan od najvoljenijih pripovedača srpske književnosti, nije sedeo u sobama s perom u ruci – on je slušao, beležio i oblikovao priče iz samog srca naroda. Njegove kafanske beležnice postale su književna riznica života, jezika i duha Srbije s kraja 19. veka.
Kafana kao književna laboratorija
Za razliku od mnogih svojih savremenika, Stevan Sremac nije pisao iz osame radnog kabineta. Njegovo pero bilo je nastavak šapata iz zadimljenih niških i pirotskih kafana, gde je kao profesor često sedeo i zapisivao sve što bi čuo – od lokalnih psovki, preko duhovitih doskočica, do pripovedaka koje su se prenosile s kolena na koleno.
U takvom ambijentu rodili su se junaci poput Kalče i Ivka – ljudi od krvi i mesa, sa manama i vrlinama, koje Sremac nije izmišljao, već ih je vešto oblikovao iz svakodnevnih razgovora.
Možda vas zanima:
ČUVENOG SRPSKOG PISCA ZATVORILI U LUDNICU Verovao je da je zdrav, a na večni počinak je ispraćen u crvenim papučama i šajkači
Petar Kočić rođen je 1877. u selu Stričići, kod Banje Luke. Osnovnu školu je pohađao u manastiru Gomionica gde mu je otac, zakaluđerivši se kao udovac, bio iguman. Upravo te prve godine u mnogome su odredile Petrov ceo život – pripadao je generaciji srpskih intelektualaca koja se mnogo borila za svoje ideale, ali i mnogo zbog toga stradala.
Jovan nije imao dece, ali je sinove pokojnog brata odgajio kao svoje, 1 od njih postao čuveni pisac: Neverovatna života priča tvorca naše himne "Bože Pravde":
Pesma "Bože pravde" je nastala 1872. godine za potrebe predstave "Markova sablja", a kao inspiracija poslužila mu je "Jututunska narodna himna" Jovana Jovanovića Zmaja
Možda vas zanima:
ČUVENOG SRPSKOG PISCA ZATVORILI U LUDNICU Verovao je da je zdrav, a na večni počinak je ispraćen u crvenim papučama i šajkači
Petar Kočić rođen je 1877. u selu Stričići, kod Banje Luke. Osnovnu školu je pohađao u manastiru Gomionica gde mu je otac, zakaluđerivši se kao udovac, bio iguman. Upravo te prve godine u mnogome su odredile Petrov ceo život – pripadao je generaciji srpskih intelektualaca koja se mnogo borila za svoje ideale, ali i mnogo zbog toga stradala.
Jovan nije imao dece, ali je sinove pokojnog brata odgajio kao svoje, 1 od njih postao čuveni pisac: Neverovatna života priča tvorca naše himne "Bože Pravde":
Pesma "Bože pravde" je nastala 1872. godine za potrebe predstave "Markova sablja", a kao inspiracija poslužila mu je "Jututunska narodna himna" Jovana Jovanovića Zmaja
Možda vas zanima:
ČUVENOG SRPSKOG PISCA ZATVORILI U LUDNICU Verovao je da je zdrav, a na večni počinak je ispraćen u crvenim papučama i šajkači
Petar Kočić rođen je 1877. u selu Stričići, kod Banje Luke. Osnovnu školu je pohađao u manastiru Gomionica gde mu je otac, zakaluđerivši se kao udovac, bio iguman. Upravo te prve godine u mnogome su odredile Petrov ceo život – pripadao je generaciji srpskih intelektualaca koja se mnogo borila za svoje ideale, ali i mnogo zbog toga stradala.
Jovan nije imao dece, ali je sinove pokojnog brata odgajio kao svoje, 1 od njih postao čuveni pisac: Neverovatna života priča tvorca naše himne "Bože Pravde":
Pesma "Bože pravde" je nastala 1872. godine za potrebe predstave "Markova sablja", a kao inspiracija poslužila mu je "Jututunska narodna himna" Jovana Jovanovića Zmaja
Beleške na salvetama i kutijama od duvana
Sremac je nosio papir i olovku, ali često, kada to nije imao pri ruci, beležio bi dosetke i replike na poleđini kutije od duvana, računa, pa i salveti. Bio je hroničar narodne duše, a kafana – mesto na kojem se ta duša najiskrenije otvarala.
Njegovi učenici i prijatelji često su ga viđali kako sedi za stolom, ćuti i piše. Nije prekidao razgovore, nije ulazio u rasprave – slušao je. U njegovim sveskama našli su se dijalozi koji su postali okosnica realističnih pripovedaka, a jezik koji je koristio u delima bio je gotovo fonografski zapisan govor običnog sveta.
Mesto gde književnost pije kafu
Za Sremca, kafana nije bila tek mesto za piće – bila je društvena scena. Tu se gledalo ko ulazi, ko izlazi, ko se s kim svađa, koga traži pandur, a ko peva do zore. Sve je to bilo materijal koji je Stevan Sremac znao da uobliči u briljantne književne slike.
Njegova dela su dokaz da je književnost najživlja onda kada ne beži od stvarnosti, već je s ljubavlju i humorom prikazuje. Kafanski razgovori koje je beležio nisu bili trivijalni – oni su otvarali uvid u narodnu duhovitost, svakodnevne borbe i želju za dostojanstvom u siromaštvu.
Zaveštanje kafanskog pripovedača
Stevan Sremac je ostavio trajni trag u srpskoj književnosti upravo zbog toga što je slušao narod. Njegova dela nisu umetnički laboratorijski eksperimenti, već čista, topla priča o običnom čoveku.
Danas, kad se mnoge kafane zatvaraju ili gube svoju dušu pod naletima modernizacije, Sremčeve stranice ostaju kao podsetnik na vreme kada je jedna šaljiva dosetka ili mudra zamerka za stolom u ćošku mogla postati večna književnost.
Boje narodne nošnje kao tajni jezik: Šta znači kad je zeleni pojas na pasu?
U svetu u kojem nije bilo pisanih znakova pored puta, narodna nošnja je govorila umesto reči. Boje, motivi i način nošenja delova odeće otkrivali su mnogo više nego što se danas pretpostavlja – odakle neko dolazi, da li je udata, koliko ima dece, pa čak i kakva mu je narav.
Zabeleženo uz čašu vina: Kafanski razgovori koji su ušli u književnost
Stevan Sremac, jedan od najvoljenijih pripovedača srpske književnosti, nije sedeo u sobama s perom u ruci – on je slušao, beležio i oblikovao priče iz samog srca naroda. Njegove kafanske beležnice postale su književna riznica života, jezika i duha Srbije s kraja 19. veka.
DRVO KOJE JE "PREDVIDELO" SUDBINU DINASTIJE, Obrenovići su sa strepnjom gledali u ovaj stari hrast: Pod njim je doneta istorijska odluka za Srbiju
Takovski grm je simbol Drugog srpskog ustanka, a priče o njemu su deo narodne legende. Tradicija hrastova kao simbola slobode i nezavisnosti se nastavlja kroz sadnju mladice trećeg Takovskog grma 1995. godine.
Blagoveštenje u steni: Tišina koja ne prestaje da moli
Na granici između vidljivog i skrivenog, uklesan u liticu Gornjačke klisure, postoji manastir koji iako zaboravljen, još uvek govori. Ne rečima, već tišinom, kamenom i tragovima svetlosti. To je Blagoveštenje kraj reke Mlake, mesto gde su nekada čuvani prepisi svetih knjiga, a danas čuvaju tajne vekova.
Možda spava pod vodom: Pesnik čiju je smrt predvidela poezija
Njegova poezija bila je tamna, puna slutnji i bola — a život još mračniji. Vladislav Petković Dis, pesnik izgubljenih duša, predvideo je sopstveni kraj stihovima koji danas zvuče kao epitaf. U smrti, pronašao je mesto koje mu za života nisu priznali.
Komentari(0)