Odavno je već poznato da u Srbiji važi tradicija da svaki rođak ima svoje ime. Tu kompikovanu mrežu naziva od tašte i svekrve do jetrve, zeta, pašenog… često je teško zapamtiti, te se dešava da samo upadnemo u konfuziju kad se koristimo tim nazivima.
Međutim, ono što je posebno interesantno kada su ovi nazivi u pitanju jeste odakle oni potiču i kako su, zapravo, nastali.
Ovi nazivi koriste se već vekovima, a za mnoge nazive ne postoji objašnjenje kako su nastali.
Zaova
Zaova je muževljeva sestra, te za nju važi da zbog velike, ponekad posesivne, ljubavi prema bratu smešta njegovoj ženi ili suprotno- žena smešta zaovi, kako ne bi delila muževnjevu ljubav. Često se žena i zaova ne podnose, jer jedna teži da muškarca odvoji od porodice i stvori novu- svoju porodicu, dok druga teži da brata zadrži.
U našoj narodnoj tradiciji, kako lirskoj, tako i epskoj, često se ističe ljubav sestre prema bratu. Jedan od interesantnih primera te ljubavi je i lirska narodna pesma: Najveća je žalost za bratom
Sunce zađe za Neven za goru,
Junaci se iz mora izvoze,
Brojila ih mlada Đurđevica,
Sve junake na broj nabrojila,
Do tri njena dobra ne nabroji:
Prvo dobro Đurđa gospodara,
Drugo dobro ručnoga đevepa,
Treće dobro brata pođenoga.
Za Đurđem je kosu odrezala,
Za đeverom lice izgrdila,
A za bratom oči izvadila.
Kosu reže, kosa opet raste;
Lice grdi, a lice izrasta;
Ali oči ne mogu izrasti,
niti srce za bratom rođenim.
Kod nas je ostala sačuvana i legenda, po kojoj je kasnije nastala pesma “Bog nikome dužan ne ostaje”, a za nju je vezan i nastanak manastira Zaovine kod Požerevca:
Jelica je bila sestra lokalnih vlastelina Pavla i Radula. Pavlova supruga je bila ljubomorna na nju, zbog čega je ubila sopstveno dete i za to optužila Jelicu. Braća su joj u to poverovala i za kaznu su vezala sestru za četiri konja, koje su nakon toga pustili na četiri strane sveta da je rastrgnu. Na mestu na kome je palo njeno telo nastala je crkva, oko koje su kasnije braća podigla manastir, nakon što su saznali istinu i pokajali se.
Smatra se da je reč zaova kovanica od: zla i ova.
Jetrve
Jetrva je naziv za supruge dva brata. Među jetrvama uvek postoji takmičenje koja će biti bolja i koja će dobiti više naklonosti muževnjeve porodice.
Naziv jetrva asocira na reč jetra, jer je to žena koja vam jede jetru i stvara velike muke.
Često se kaže za dve sestre koje nisu u dobrim odnosima: Svađate se kao dve jetrve.
Svekrva
Svekrva je naziv za muževnjevu majku. Kako od davnina postoji mišljenje, svekrva i snaha su često u vrlo lošim odnosima. svekrva gotovo nikada nije zadovoljna izborom supruge svog sina. Takođe, za nju važi i to da se često meša u sinovljev brak i novo domaćinstvo, te tako stvara raskol u braku.
Smatra se da je naziv svekrva kovanica nastala od: za sve kriva.
Snaha
Muževljeva porodica i rođaci suprugu svog rođaka nazivaju snajom. Snaha je prilično stara reč u srpskom jeziku. Najverovatnije potiče od indoevropskog oblika snusos, koje označava neku vrstu vezivanja, stvaranja novih porodičnih odnosa. Tu tvrdnju može potkrepiti i nemačka reč za uzicu ili vrpcu – schnur (šnur).
Zet
Ženina porodica i rođaci nazivaju supruga svoje rođake zetom. U pitanju je staroslovenska reč, a prema nekim izvorima je nastala od reči genh (žen), koja znači dati život.
Stric
Naziv za očevog brata potiče od indoevropskog naziva za oca – pštruo. Od njega je napravljena izvedenica, koju bismo mogli da prevedemo kao “drugi otac”.
Svastika
Osnova za naziv ženine sestre je u reči svast. Etimološki možemo doći do reči svak, odnosno reči svoj. Tako da bi svastika bila svojita. Svastika je i simbol još iz predhrišćanjske kulture i označavao je sreću i blagostanje, pa možda naziv potiče i odate, jer postoji srpska poslovica “Ko nije probao svast, ne zna šta je slast”.
Autor: Opanak
Šta su zavetine, i kako se razlikuju od krsne slave, i zašto se ovaj običaj čuva u Srbiji
Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
Kako je Hajduk Veljko branio Negotin sa „Praskalicom“
Hajduk Veljko Petrović (1780–1813) upamćen je kao neustrašivi vojvoda Prvog srpskog ustanka. Njegova borba za slobodu bila je oličena u topu nadimka „Praskalica“, koji je branio Negotin i krajinu. Ime ovog junaka ostalo je u narodnim pesmama, a njegova junačka smrt postala je simbol nepokolebljive odbrane otadžbine.
MILUNKA SAVIĆ JE BILA BABA OVOM SRPSKOM GLUMCU! Njenog UNUKA je zadesila STRAŠNA bolest o kojoj BRUJALA SRBIJA
Glumac s ponosom ističe da je potomak heroine Prvog svetskog rata Milunke Savić
Milutin Milanković: profesor koji je promenio svetsku nauku iz kućnog pritvora
Ime Milutina Milankovića (1879–1958) danas stoji u udžbenicima širom sveta. Matematičar, klimatolog i astronom, on je tvorac teorije o klimatskim ciklusima koji zavise od Zemljine orbite i nagiba – tzv. Milankovićevi ciklusi. Ono što ovu priču čini posebnom jeste činjenica da je osnove svojih proračuna razradio u vreme kada je bio interniran tokom Prvog svetskog rata.
Ko je bio Marko Kraljević i zašto je Šarac uvek uz njega : Zaštitnik sirotinje i junak pesama
Marko Kraljević (oko 1335–1395) bio je istorijski vladar Prilepa, ali u narodnoj tradiciji prerastao je u epskog junaka. Njegovo ime i podvizi ušli su u pesme, priče i legende, gde je predstavljen kao zaštitnik sirotinje, neustrašivi ratnik i simbol slobode. U središtu svake priče uz njega je njegov verni konj – Šarac.
Komentari(0)