Ubrađaj se sastojao iz tri dela: široke zlatne čipke, velike bele marame u obliku pravougaonika i od veštačkog cveća
Jedna od osobenosti starog Sombora bila je ubrađaj, naročita vrsta ženske nošnje, odnosno povez ili marama (zapravo oglavlje ili svečana kapa), koju su, tokom 19. i početkom 20. veka, u svečanim prilikama nosile na glavi mlade Srpkinje iz Sombora i sa somborskih salaša, od udaje do rođenja prvog deteta.
Ubrađaj je svekrva poklanjala snahi na dan venčanja i nošen je samo pri odlasku u crkvu nedeljom ili o praznicima. Običaj je bio da nova mlada, prve nedelje posle venčanja, u društvu svekrve pođe u crkvu u ubrađaju. Ponegde je bio običaj i da mlada nasledi nekadašnji svekrvin ubrađaj (svekrva bi se na svadbi sina pojavila u ubrađaju i posle bi ga svečano i pažljivo predala snahi, deo po deo).
Ubrađaj se sastojao iz tri dela: široke zlatne čipke, velike bele marame u obliku pravougaonika i od veštačkog cveća. Deo od čipke, širok oko 15 cm, uokviravao je lice mlade žene tako da njena kosa nije mogla da se vidi, a vezivao se ispod brade.
Kako je čipka bila kruta, da ne bi izgrebala vrat, obično je pod bradu mlade stavljano parče somota. Marama je bila načinjena od veoma tankog belog platna u obliku pravougaonika. Bila je duga oko 175 cm, a široka oko 100 cm. Duž ivica dve strane (duže i kraće) i u uglu, gde se te dve strane spajaju, prišivana je dodatna zlatna čipka širine 10 cm.
Pored čipke, na užoj strani, nalazio se reljefni zlatovez sa cvetnim ili biljnim motivima (pupoljci, cvetovi, listovi i grozdovi), širine oko 20 cm. Marama se vezivala tako da šira strana, sa zlatnom čipkom i naborima, prekriva grudi, a uži deo marame, sa čipkom i vezom, padao je preko leđa. Veštačko cveće pravljeno je od somota i(li) svile, u obliku ruža, bulki i klasja žita, što je simbolizovalo lepotu i plodnost. Cveće je stavljano sa obe strane lica mlade žene, a ponekad se izdizalo i visoko iznad glave. Bogatstvo detalja ubrađaja i kvalitet njegove izrade govorili su i o materijalnom stanju, odnosno bogatstvu porodice u koju se mlada udala.
Nekada je čin ubrađaja značio da se zvanično mlada stavlja u red udatih žena, a ovaj običaj se iz tradicije gubi sredinom 20. veka.
Izgled nekadašnjih ubrađaja sačuvan je zahvaljujući starim somborskim fotografima, pre svega dr Radivoju Simonoviću (njegove fotografije nalaze se u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu), ali i gradskim fotografima koji su slikali svatove i pojedinačne mlade u ubrađajima.
Zmija domaćica leti ne ulazi u kuću ako se prag prekrsti vodom od zdravca
U srpskoj narodnoj tradiciji, zmija domaćica nije bila neprijatelj, već zaštitnik. Leti, kada se češće pojavljuje u dvorištima, postojali su posebni običaji kako je zadržati blizu – ali ne u kući. Jedan od njih bio je prelivanje praga vodom od zdravca.
Pelin se ne bere kad cveta: Verovanje da u julu pelin čuva kuću, ali kažnjava bolesnu ruku
U narodnim običajima, pelin je važio za jednu od najmoćnijih biljaka. Leti, naročito oko Ilindana, pelin se nije smeo brati bez potrebe. Verovalo se da tada biljka „prelazi u čuvara“, i da uzvraća onome ko je uzme iz loše namere ili sa slabim telom.
Ko je bio vodeni čuvar: Verovanje da svaki izvor ima svoje biće koje ne voli buku
U narodnim predanjima Srbije, posebno u planinskim selima, verovalo se da svaki izvor ima svog čuvara – nevidljivog, tihog, ali prisutnog. Taj čuvar ne voli smeh, psovke ni nemar, a ako se uvredi – izvor može presušiti, ili ostaviti trag na onome ko ga je uznemirio.
Najsnažnija molitva za bolesne ljude izgovara se na Hilandaru: Okrepljuje i daje mir onima koji je izgovaraju
Molitva koja daje mir i okrepljuje dušu
BOŽANSKA OSOBINA: Jerotić isticao važnost ove vrline
Jednu osobinu smatrao je božanskom, ali do nje nije lako stići.
Komentari(0)