DA LI ZNATE KOJA ŽIVOTINJA JE MITOLOŠKI PREDSTAVNIK SRBIJE? Mnogi joj se dive, a kod nekih budi neopisivi strah
Koliko važno mesto u našoj kulturi i tradiciji zauzima ova životinja, govori i poštovanje koje se i dan danas prema njemu gaji kroz praznike i rituale koji su mu posvećeni.
Čuveni srpski etnolog Veselin Čajkanović, zapisao je da svaki narod ima svoju životinju za koju je vezan tj. izjednačen sa njom.
Možda vas zanima:
Vuk kao sveti čuvar: Neprikosnovena zver sa znanjem koje se ne prenosi rečima
U srpskoj narodnoj mitologiji, vuk nije bio zver od koje se beži – već biće koje se poštuje. Veselin Čajkanović ukazuje da je vuk bio svet, pratilac bogova, čuvar duša i simbol sile koja nikada ne napada bez razloga.
Zašto se verovalo da vuk može imati “čovečiju senku”: Priče o ljudima koji su rođeni s vukom uz leđa
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
Možda vas zanima:
Vuk kao sveti čuvar: Neprikosnovena zver sa znanjem koje se ne prenosi rečima
U srpskoj narodnoj mitologiji, vuk nije bio zver od koje se beži – već biće koje se poštuje. Veselin Čajkanović ukazuje da je vuk bio svet, pratilac bogova, čuvar duša i simbol sile koja nikada ne napada bez razloga.
Zašto se verovalo da vuk može imati “čovečiju senku”: Priče o ljudima koji su rođeni s vukom uz leđa
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
Možda vas zanima:
Vuk kao sveti čuvar: Neprikosnovena zver sa znanjem koje se ne prenosi rečima
U srpskoj narodnoj mitologiji, vuk nije bio zver od koje se beži – već biće koje se poštuje. Veselin Čajkanović ukazuje da je vuk bio svet, pratilac bogova, čuvar duša i simbol sile koja nikada ne napada bez razloga.
Zašto se verovalo da vuk može imati “čovečiju senku”: Priče o ljudima koji su rođeni s vukom uz leđa
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
- Za Srbina se, na primer, kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu, utoliko što je vuk mitski srodnik i predak srpskog naroda, odnosno mitski predstavnik srpskog naroda - naveo je Čajkanović.
Počevši od brojnih srpskih imena i prezimena još iz prehrišćanskog vremena, koja su i danas u upotrebi; preko poslovica "Vuk dlaku menja, a ćud nikako", "Mi o vuku, a vuk na vrata"; pa do rečenice cara Dušana za koju nikad nije utvrđeno da li ju je stvarno i izgovorio, a glasi: "Ja nisam čovek, ja sam vuk. Ja ne pričam i ne pišem, ja zavijam. Ne zavijam što me je strah. Ne zavijam što sam besan. Zavijam da bi me čuo čopor moj, da bi me čuli vukovi, da bi me čula vučica, da bi me čuli vučići, da se okupi čopor moj. A, kad se okupi čopor moj, bojte se psi!", pronalazimo brojne dokaze koji idu u prilpg tvrdnji da Srbi odavnina obožavaju vuka.
Praznik, poznatiji kao Vučji dani, koji u novembru traje deset dana završava se Dažbogovim danom, koji se zove rasturnjak. Ovaj dan postoji kod svih višednevnih praznika posvećenih precima, konkretno u ovom slučaju duše umrlih koje se nalaze u vukovima su se gostile i poslednjeg dana se razišle.
U pričama o Svetom Savi (a moramo se prisetiti da je to period kada je granica između paganizma i hrišćanstva još uvek maglovita i vešto se prepliću u želji da se paganski običaji i verovanja inkorporiraju u priče o hrišćanski svetiteljima, pa tako npr. imamo Peruna čije epitete dobija Sv. Ilija Gromovnik), postoji jedna o hromom vuku. On je bio Savin zaštitnik i imali su prijateljski odnos.
Shutterstock
Koliko važno mesto u našoj kulturi i tradiciji zauzima vuk, govori i poštovanje koje se i dan danas prema njemu gaji kroz praznike i rituale koji su mu posvećeni.
U Bosni postoji običaj da se za vreme svadbe skupi grupa mladića i izvodi ritual koji se nazivao "vukovi". Oni bi simbolično napadali mladoženjinu kuću tako što bi se poređali u lanac i držeći se jedan za drugog, zavijali kao vukovi i pesmom upozoravali maldoženju da pričuva nevestu od njih. Razilazili bi se tek kada bi im neko dobacio zavežljaj sa hranom.
U pojedinim selim u Srbiji postoji i običaj u kome se oko Božića, okupljaju vučari - kožu vuka su punili slamom a neki su se i ogrtali njom i išli od kuće do kuće, pevali pesme i skupljali darove. Takođe, za Božić se pripremala i tzv. "vukova večera", koja je trebala da umilostivi vuka i zaštiti stoku. Dete bi odnelo na raskrsnicu hranu za vuka i vratilo se kući ne osvrćući se.
Kad bi se rodilo dete, u selu bi se njegovo rođenje objavljivalo rečima: "Rodila vučica vuka!", kada bi želele da otkriju svojoj deci vučje porklo, majke su im pevale: "Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila".
Za zaštitu, deci su se davala moćna, magijskog tj. zaštitnog karaktera, imena sa osnovom - vuk. Pa nam je tako svima poznata priča da je Vuk Stefanović Karadžić upravo zbog zaštite, dobio ovo ime.
Srbi su takođe koristili kost, zub ili kožu vuka kao amajliju, tj ona ih je čuvala od mračnih sila.
Kareja: Mesto tišine gde je Sveti Sava ostavio srce
Na Svetoj Gori, među uskim kaldrmisanim ulicama Kareje, skriva se sveta tišina – isposnica Svetog Save, mesto gde je prvi srpski arhiepiskop živeo, pisao i molio se.
Tri knjige koje bi, prema veštačkoj inteligenciji, svako treba da pročita barem jednom u životu
U sve digitalizovanijem svetu, veštačka inteligencija (VI) menja način na koji pristupamo i konzumiramo znanje, uključujući i kada su u pitanju knjige.
POGLEDAJTE SVOJU DECU I VIDEĆETE 3 znaka prokletstva predaka
Monah Arsenije iz manastira Ribnica otvoreno govori o duhovnoj realnosti porodičnog prokletstva, Luciferovim zamkama i smirenju kao jedinom putu ka Hristu.
Hitler ga dočekao uz najveće počasti, Tito mu zabranio povratak u zemlju: Bio najomraženiji knez, do smrti čeznuo za Jugoslavijom
Knez Pavle Karađorđević rođen je 15. aprila 1893. godine u Sankt Peterburgu.
Naši preci ovo drvo nikada nisu sadili blizu kuće: Razlog je veoma važan, evo o čemu se radi
Da li imate smokvu u svom dvorištu?
Komentari(0)