Kroz srpske srednjovekovne stihove, monahinja Jefimija ostavila je trag koji prevazilazi vreme u kojem je živela. 

U radu je pronalazila utehu, a u molitvama izražavala tugu, onu istu koja i danas odzvanja kroz vekove. 

Poreklo i mladost 

Pravo ime monahinje Jefimije bilo je Jelena Mrnjavčević. 

Rođena je kao kći uglednog vlastelina cara Dušana, kesara Vojihne, a pre zamonašenja bila je žena despota Uglješe Mrnjavčevića.

Bila je obrazovana, govorila je grčki jezik, družila se sa učenim crkvenim ljudima i bila izuzetna vezilja. 

Njeno obrazovanje i talenti potvrđeni su kroz tekstove koje je pisala i umetničke predmete koje je izrađivala. 

Činjenica da je za sebe poručila Psaltir 1370/71. godine svedoči o njenoj dubokoj pobožnosti i ljubavi prema knjizi. 

Život posle Maričke bitke 

Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, Jelena se zamonašila i postala monahinja Jefimija. 

Preselila se u Srbiju i živela na dvoru kneza Lazara, gde je bila očevidac Kosovske bitke, Lazareve smrti i događaja u vreme vazalne Srbije, koja je kasnije poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine. 

Pretpostavlja se da je svoje poslednje dane provela u manastiru Ljubostinja, gde je uzela još strože monaške zavete i dobila ime Jevpraksija. 

Bliska saradnica kneginje Milice 

Jefimija je bila bliska saradnica kneginje Milice (monahinje Jevgenije) i pomagala joj u vođenju državnih poslova u teškom periodu posle Kosovske bitke. 

Smatra se da je uticala i na vaspitanje Miličine dece, despota Stefana Lazarevića i Jelene Balšić, koji su kasnije postali izuzetno obrazovani i posvećeni književnom radu. 

Diplomatska misija kod sultana Bajazita 

Godine 1398., kneginja Milica i monahinja Jefimija pošle su na dvor sultana Bajazita I da opravdaju despota Stefana Lazarevića, osumnjičenog za vazalnu neveru. 

O ovom izuzetno delikatnom poduhvatu pisao je Konstantin Filozof u "Žitiju despota Stefana Lazarevića", ističući Jefimijinu mudrost i hrabrost: 

- Pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara... Kada su bile prizvane k caru, (Milica) bila u užasu što će ga videti, a (Jefimija) joj reče: 'Odbaci svaki strah, kada nas udostojiše da ga vidimo.' One tada mudro svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju položiše svoju nadu.

Ove reči Konstantina Filozofa predstavljaju najveću pohvalu ženama u srpskoj srednjovekovnoj književnosti. 

Prenos moštiju Svete Petke 

Jefimija i kneginja Milica zaslužne su i za prenos moštiju Svete Petke u Srbiju. 

Ovu relikviju zatražile su na dar od sultana Bajazita, čime je svetiteljka zauvek postala deo srpskog duhovnog nasleđa. 

Jefimijina književna dela 

Jefimija je prva žena u istoriji srpske književnosti čija dela poznajemo. 

Napisala je tri izuzetna teksta, koji su istovremeno književni i umetnički spomenici: 

"Tuga za mladencem Uglješom" 

Nastala između 1368. i 1371. godine, posle smrti njenog malog sina Uglješe Despotovića. 

Tekst je urezala u srebro na dvostrukoj ikonici, darovanoj manastiru Hilandar. U ovoj potresnoj molitvi Jefimija priznaje da je "prirodom maternjom pobeđena" i da ne može da obuzda tugu za detetom. 

"Moljenje Gospodu Isusu Hristu" 

Izvezeno na zavesi za carske dveri u Hilandaru (1398/99). Ovaj vez, jedan od najlepših u staroj srpskoj umetnosti, prikazuje Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog, a u dnu se nalazi Jefimijin molitveni tekst. 

"Pohvala knezu Lazaru" 

Najpoznatije i najvrednije delo Jefimije, izvezeno pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, kao pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza. 

U ovom tekstu ona se, kroz molitvu i pohvalu, obraća Lazaru i moli ga da utiša "ljutu buru njene duše i tela". 

Istoričar književnosti Dimitrije Bogdanović istakao je da je spoj lične i opšte tragedije u Jefimijinim delima uzdigao njenu poeziju među najlepše tekstove srpske srednjovekovne književnosti. 

Umetnička dela i nasleđe 

Jefimiji se pripisuju i druga dela primenjene umetnosti; između ostalog plaštanica iz oko 1405. godine (čuva se u manastiru Putna u Rumuniji) i aer iz beogradskog Muzeja Srpske pravoslavne crkve. 

Pretpostavlja se i da je naručila ikonu Bogorodice, delo solunskog majstora iz 14. veka, koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Sofiji. 

Žena ispred svog vremena 

Jefimijina dela, urezana u metal, izvezena u svilu i satkana od vere, predstavljaju molitve u prvom licu, ispovedne i duboko lične. 

Kako je napisao Milan Kašanin, Jefimija je prva žena u srpskoj književnosti koja je "pisala o sebi, svojoj boli i svom narodu, neposredno i iskreno".