U Beogradu krajem 19. veka, na Savskom vencu, dan je započinjao mirisom hmelja. Para se dizala iz velikih bakarnih kazana, a kaldrma ispred pivare bila je topla od jutarnjeg sunca. Među radnicima, obučen jednostavno, bez ikakvih odlikovanja i pratnje, šetao je vlasnik — gazda Đorđe Vajfert. Bio je to čovek koji je znao ime svakog radnika, ali i cenu svake litre piva, i koji je umeo da se zadrži kod majstora kotlarnice isto onoliko dugo koliko i kod bankarskog šaltera.
Od Pančeva do Minhena i nazad
Rođen 1850. u Pančevu, u porodici pančevačkih Nemaca, doseljenih u Banat u vreme habzburških kolonizacija, mladi Đorđe rastao je u mirisu slada. Otac ga je, videvši koliko ozbiljno shvata porodični posao, poslao u Vajhenstephan, tada najbolju pivarsku školu na svetu, pored Minhena. Tamo je naučio da se pivo ne pravi samo po receptu — nego po osećaju, ritmu i strpljenju.
Kada se vratio u Srbiju, sa sobom je doneo ideje koje su daleko nadmašile granice tadašnje države. Preselio je pivaru iz Pančeva u Beograd, na Savski venac, i podigao zgradu koja je bila više od fabrike — bila je to mala tvrđava industrijske revolucije.
Možda vas zanima:
Nemac po rođenju, a Srbin po opredeljenju: Kako je Đorđe Vajfert doveo masone u Beograd umesto u Beč, Berlin ili Mihen
Neverovatna priča koja ostavlja bez teksta
REZERVAT PRIRODE NADOMAK BEOGRADA Pobegnite od gradske buke u pravi mali raj na Dunavu (FOTO)
Poznata je kao ostatak plavnih šuma koje su nekada dominirale dunavskim adama.
Možda vas zanima:
Nemac po rođenju, a Srbin po opredeljenju: Kako je Đorđe Vajfert doveo masone u Beograd umesto u Beč, Berlin ili Mihen
Neverovatna priča koja ostavlja bez teksta
REZERVAT PRIRODE NADOMAK BEOGRADA Pobegnite od gradske buke u pravi mali raj na Dunavu (FOTO)
Poznata je kao ostatak plavnih šuma koje su nekada dominirale dunavskim adama.
Možda vas zanima:
Nemac po rođenju, a Srbin po opredeljenju: Kako je Đorđe Vajfert doveo masone u Beograd umesto u Beč, Berlin ili Mihen
Neverovatna priča koja ostavlja bez teksta
REZERVAT PRIRODE NADOMAK BEOGRADA Pobegnite od gradske buke u pravi mali raj na Dunavu (FOTO)
Poznata je kao ostatak plavnih šuma koje su nekada dominirale dunavskim adama.
Savremenici su ga opisivali kao „Nemca poreklom, ali Srbina srcem“.
Podzemni svet piva
Ispod te pivare, Vajfert je dao da se iskopaju ogromni podzemni lagumi — 70 metara dugi, 32 metra široki, sa 14 hladnih odaja. Tamo su ležale drvene buradi, u tišini i polumraku, dok je pivo sazrevalo na temperaturi koja se nije menjala ni usred najvrelijeg leta.
Radnici su znali da će gazda ponekad sići u lagume, ne da nadgleda, već da zastane i duboko udahne onaj miris koji ga je pratio od detinjstva.
Čovek dve karijere
Pivarstvo je bilo njegovo polazište, ali rudarstvo njegova velika avantura. Prvi rudnici u Kostolcu i Boru, koje je pokrenuo, nisu samo donosili ugalj i bakar — donosili su novo vreme. Hiljade ljudi dobilo je posao, a srpska privreda prvi put dobila ozbiljan industrijski zamah.
Kao guverner Narodne banke Srbije, i kasnije Kraljevine SHS, Vajfert je znao da novac ima smisla samo ako pokreće ljude i ideje. Iako je bio finansijski moćan, njegov kabinet je bio skroman, a stolica radnička, bez ikakvog zlatnog rama.
Srce dobrotvora
Nije imao dece, pa je svoje bogatstvo ulagao u ono što je smatrao „najboljim nasleđem“ — znanje i kulturu. Univerzitetu u Beogradu poklonio je ogromnu kolekciju antičkih novčića, a Narodnom muzeju svoju biblioteku. U Pančevu i Sokobanji podizao je crkve, pomagao bolnice, vatrogasce, sirotišta.
Njegovi savremenici pamtili su ga kao čoveka koji nikad nije odbio molbu za stipendiju i koji se nije libio da sedne za sto sa običnim radnicima, podeli pivo i priču.
Gazda koji hoda sam
Često bi ga viđali kako sam, bez kočija ili automobila, prolazi beogradskim ulicama. „Gazda Đorđe“, govorili su mu radnici kad bi ga sreli, a on bi uz osmeh samo klimnuo i nastavio dalje. Nije voleo titule ni ceremonije — voleo je da vidi kako njegova ulaganja rastu u fabrikama, rudnicima, školama.
Tišina nakon odlaska
Preminuo je 12. januara 1937. u svojoj vili u Beogradu. Sahranjen je u Pančevu, bez pompe koju bi neko njegove reputacije mogao da očekuje. Ali njegov miris hmelja, zvuk parnih mašina i odjek pijuka u rudnicima ostali su deo industrijskog srca Srbije.
I danas, kada u Boru prođeš pored njegovog spomenika, ili u Beogradu pogledaš njegov portret na novčanici od 1.000 dinara, teško je ne pomisliti na čoveka koji je industrijalac bio po profesiji, ali dobrotvor po prirodi.
Umro od teškog zapaljenja mozga, a grobari su ostali u čudu kad su podigli kovčeg u kojem je bio Vuk: Dugo se pričalo da nije u njemu bio
O njegov smrti malo se zna, a prema nekim podacima umro je od meningitisa, odnosno zapaljenja mozga
SUTRA SU MIHOLJSKE ZADUŠNICE: Ne zaboravite na običaje, a ove 3 stvari žene ne smeju da dotaknu!
Sutra je jedna od četiri velike zadušnice u pravoslavnom kalendaru – Miholjske zadušnice. Ovaj dan je posvećen sećanju na naše upokojene, ali je takođe vreme ispunjeno dubokom simbolikom, strogim pravilima i običajima koji se vekovima prenose u Srbiji.
U SRBIJI JE BILO ZABRANJENO ZVATI IH GLASNO: Tajna o vilama sa Radan planine i zašto su se plašile metala i soli
Legende o vilama nisu samo deo bajki; one su bile realnost za naše pretke. Jedno od najčuvenijih mesta gde se verovalo da obitavaju vile je Radan planina, mesto gde su ljudi koristili posebne amajlije i gde se njihovo ime nije smelo izgovarati – glasno, ni slučajno.
MRAČNA TAJNA NAJSTARIJE KAFANE: Zašto su sveštenici protestovali zbog imena i kakav skandal krije "Znak pitanja" (?)
Iza strogih fasada i uglađenih ulica Beograda kriju se mračne priče i zaboravljeni skandali. Jedan od najupečatljivijih urbanih mitova vezan je za najstariju kafanu u gradu – mesto koje je tri puta menjalo ime i koje je svedočilo o jednom krvavom danu.
ZBOG OVOGA JE SRBIN NAJVEĆI DOMAĆIN: Retko viđeni ritual s vodom i peškirom koji goste ostavlja bez teksta!
Sve ste čuli o srpskom gostoprimstvu – hrana, piće, "da se naješ k'o čovek". Ali prava tajna srpskog domaćina krije se u jednom zaboravljenom, emotivnom i duboko poštovanom ritualu koji se dešava pre nego što i sednete za sto. Otkrivamo običaj "Umivanja gostiju" – vrhunac dobrodošlice.
Komentari(0)