Kad je u januaru 1920. godine prešao u zasluženu penziju, vojvoda Stepa Stepanović odbio je državnu penziju od 3 000 dinara jer ju je smatrao prevelikom. Umesto toga, tražio je da mu država na dar pokloni samo njegovog starešinu—kobilu Vilu—konačno spasujući je od odstreljenja
Skromnost kao životni zavet
Vojvoda Stepa Stepanović, junak Cerske i Kolubarske bitke, povukao se iz službe u januaru 1920. godine. Umesto pompeznog oproštaja, zatražio je od države samo jedno: da mu poklone njegovu staru ratnu kobilu Vilu, kako bi zajedno proveli ostatak dana u miru. Iako mu je država dodelila penziju od 3.000 dinara, vojvoda ju je vratio – smatrao je da je prevelika. „Prepolovite je,“ rekao je, a kada su to i učinili, tek tada je pristao da je prima.
Kobila kao saborac, ne imovina
Možda vas zanima:
Vitez sa dugim mačem: Kursula, senka koja je sejala strah i poštovanje
U istoriji Prvog srpskog ustanka, ime Jovana Kursule ne stoji među najglasnijima, ali u sećanju naroda odjekuje poput starog groma. Bio je vojvoda, dvobojac, tih i neustrašiv, poznat ne samo po hrabrosti, već i po neobičnoj pojavi i legendama koje su ostale za njim.
Možda vas zanima:
Vitez sa dugim mačem: Kursula, senka koja je sejala strah i poštovanje
U istoriji Prvog srpskog ustanka, ime Jovana Kursule ne stoji među najglasnijima, ali u sećanju naroda odjekuje poput starog groma. Bio je vojvoda, dvobojac, tih i neustrašiv, poznat ne samo po hrabrosti, već i po neobičnoj pojavi i legendama koje su ostale za njim.
Možda vas zanima:
Vitez sa dugim mačem: Kursula, senka koja je sejala strah i poštovanje
U istoriji Prvog srpskog ustanka, ime Jovana Kursule ne stoji među najglasnijima, ali u sećanju naroda odjekuje poput starog groma. Bio je vojvoda, dvobojac, tih i neustrašiv, poznat ne samo po hrabrosti, već i po neobičnoj pojavi i legendama koje su ostale za njim.
Kobila Vila, kojoj je istekao vojni vek i bila predviđena za odstrel, bila je Stepi više od životinje – bila je verni pratilac kroz rovove, planine i polja Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Njegov zahtev da je povede kući bio je izraz čovečnosti i zahvalnosti. Vila je živela još nekoliko godina na njegovom imanju u Čačku, a prema predanjima, čak je učestvovala i u njegovoj sahrani, vukući kovčeg do groblja.
Život u kući tasta, bez počasnih vila
Nakon penzionisanja, Stepa Stepanović nije tražio beneficije. Ostatak života proveo je u kući svog tasta u Čačku. Bez državnih povlastica, bez zahteva za titulama ili počasnim mestima – živeo je tiho, dostojanstveno, kako je i ratovao. Njegova skromnost postala je deo njegovog nasleđa jednako kao i vojna slava.
Državnik koji nije želeo slavu
Jedan od trojice srpskih vojvoda, uz Putnika i Mišića, Stepa je svojim ponašanjem u miru pokazao ono što su svi već znali iz rata – da je čovek iz naroda, bez sujete, bez pretenzija. Njegova rečenica: „Otažbini se daje sve, od nje se ne uzima ništa“ bila je više od maksime – bila je način života.
Srbi znaju za Desanku Maksimović, ali ne i za njenu ljubavnu priču: Evo ko je bio čovek koji je osvojio njeno srce
Slavna pesnikinja se prvi put poljubila sa 35 godina.
KAKO SU NASTALA SRPSKA PREZIMENA: Evo zašto se većina završava na - IĆ!
Prezime ili porodično ime, rođenjem nasleđujemo od predaka. Uz ime koje nam daju na rođenju i koje predstavlja našu ličnost i nas same, prezime označava poreklo, korene i tradiciju
Običaji koje umemo da prekršimo: Kako se pravilno gasi SLAVSKA SVEĆA?
Šta sve treba da ispoštuju oni koji slave slavu?
Čuveni šarci iz narodnih priča: Zašto se baš šareni konji pamte kroz vekove
Njihove boje nisu samo za ukras – šareni konji u srpskoj tradiciji nose sa sobom simbole snage, magije i odanosti
Zašto se šećer tradicionalno drži u drvenoj posudi
Stara verovanja i narodni običaji koji i danas žive u našim kuhinjama
Komentari(0)