Kad je u januaru 1920. godine prešao u zasluženu penziju, vojvoda Stepa Stepanović odbio je državnu penziju od 3 000 dinara jer ju je smatrao prevelikom. Umesto toga, tražio je da mu država na dar pokloni samo njegovog starešinu—kobilu Vilu—konačno spasujući je od odstreljenja
Skromnost kao životni zavet
Vojvoda Stepa Stepanović, junak Cerske i Kolubarske bitke, povukao se iz službe u januaru 1920. godine. Umesto pompeznog oproštaja, zatražio je od države samo jedno: da mu poklone njegovu staru ratnu kobilu Vilu, kako bi zajedno proveli ostatak dana u miru. Iako mu je država dodelila penziju od 3.000 dinara, vojvoda ju je vratio – smatrao je da je prevelika. „Prepolovite je,“ rekao je, a kada su to i učinili, tek tada je pristao da je prima.
Kobila kao saborac, ne imovina
Možda vas zanima:
Zabranjena jabuka iz parka: Kako je počela romansa vojvode Mišića i Lujze
U vreme kada je Srbija birala svoje heroje na bojnom polju, živote mnogih vodile su i velike porodične priče. Supruga vojvode Živojina Mišića, Lujza (rođena Krikner), bila je obrazovana i odmerena žena nemačkog porekla, čija ljubav prema srpskom oficiru nije samo premostila kulturološke razlike — već je postala simbol hrabrosti, zajedništva i vere u Srbiju.
Vitez sa dugim mačem: Kursula, senka koja je sejala strah i poštovanje
U istoriji Prvog srpskog ustanka, ime Jovana Kursule ne stoji među najglasnijima, ali u sećanju naroda odjekuje poput starog groma. Bio je vojvoda, dvobojac, tih i neustrašiv, poznat ne samo po hrabrosti, već i po neobičnoj pojavi i legendama koje su ostale za njim.
Možda vas zanima:
Zabranjena jabuka iz parka: Kako je počela romansa vojvode Mišića i Lujze
U vreme kada je Srbija birala svoje heroje na bojnom polju, živote mnogih vodile su i velike porodične priče. Supruga vojvode Živojina Mišića, Lujza (rođena Krikner), bila je obrazovana i odmerena žena nemačkog porekla, čija ljubav prema srpskom oficiru nije samo premostila kulturološke razlike — već je postala simbol hrabrosti, zajedništva i vere u Srbiju.
Vitez sa dugim mačem: Kursula, senka koja je sejala strah i poštovanje
U istoriji Prvog srpskog ustanka, ime Jovana Kursule ne stoji među najglasnijima, ali u sećanju naroda odjekuje poput starog groma. Bio je vojvoda, dvobojac, tih i neustrašiv, poznat ne samo po hrabrosti, već i po neobičnoj pojavi i legendama koje su ostale za njim.
Možda vas zanima:
Zabranjena jabuka iz parka: Kako je počela romansa vojvode Mišića i Lujze
U vreme kada je Srbija birala svoje heroje na bojnom polju, živote mnogih vodile su i velike porodične priče. Supruga vojvode Živojina Mišića, Lujza (rođena Krikner), bila je obrazovana i odmerena žena nemačkog porekla, čija ljubav prema srpskom oficiru nije samo premostila kulturološke razlike — već je postala simbol hrabrosti, zajedništva i vere u Srbiju.
Vitez sa dugim mačem: Kursula, senka koja je sejala strah i poštovanje
U istoriji Prvog srpskog ustanka, ime Jovana Kursule ne stoji među najglasnijima, ali u sećanju naroda odjekuje poput starog groma. Bio je vojvoda, dvobojac, tih i neustrašiv, poznat ne samo po hrabrosti, već i po neobičnoj pojavi i legendama koje su ostale za njim.
Kobila Vila, kojoj je istekao vojni vek i bila predviđena za odstrel, bila je Stepi više od životinje – bila je verni pratilac kroz rovove, planine i polja Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Njegov zahtev da je povede kući bio je izraz čovečnosti i zahvalnosti. Vila je živela još nekoliko godina na njegovom imanju u Čačku, a prema predanjima, čak je učestvovala i u njegovoj sahrani, vukući kovčeg do groblja.
Život u kući tasta, bez počasnih vila
Nakon penzionisanja, Stepa Stepanović nije tražio beneficije. Ostatak života proveo je u kući svog tasta u Čačku. Bez državnih povlastica, bez zahteva za titulama ili počasnim mestima – živeo je tiho, dostojanstveno, kako je i ratovao. Njegova skromnost postala je deo njegovog nasleđa jednako kao i vojna slava.
Državnik koji nije želeo slavu
Jedan od trojice srpskih vojvoda, uz Putnika i Mišića, Stepa je svojim ponašanjem u miru pokazao ono što su svi već znali iz rata – da je čovek iz naroda, bez sujete, bez pretenzija. Njegova rečenica: „Otažbini se daje sve, od nje se ne uzima ništa“ bila je više od maksime – bila je način života.
Valjevska kula Jakova Nenadovića : Priča o barutani, zatvoru i slobodi
Na samo pola kilometra od centra Valjeva, na brdu Kličevac, uzdiže se Kula Nenadovića – jedna od najprepoznatljivijih građevina ovog kraja i spomenik kulture od velikog značaja. Podignuta 1813. godine, kula je prošla put od vojnog utvrđenja i zatvora do barutane i današnjeg muzeja. Njena burna prošlost oslikava sudbinu Srbije u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka.
Mileva Marić i Ajnštajn: Ljubav koja je počela u laboratoriji, a završila u tragediji
Priča o Milevi Marić, prvoj ženi Alberta Ajnštajna, nije samo porodična drama i ljubavna epopeja, već i svedočanstvo o položaju žene u nauci s kraja XIX i početka XX veka. Rođena u malom vojvođanskom mestu, stigla je do najprestižnijih evropskih univerziteta, ostavila neizbrisiv trag u životu i radu čuvenog naučnika, ali i nosila teško breme privatnih tragedija.
Velika džada kroz Srbiju: Put kojim su prolazili carevi, vojske i karavani
Carigradski drum, poznat još u rimsko doba kao Via Militaris, a u osmansko vreme i kao Velika džada, jedan je od najvažnijih puteva koji su prolazili kroz Balkan. Povezivao je srednju Evropu sa Carigradom, prestonicom Vizantije, a kasnije Osmanskog carstva. Kroz vekove bio je kičma trgovine, komunikacija i ratnih pohoda.
Najneobičnija crkva Beograda: Ružica i njena simbolika vojnog hrama sa svećnjacima od čaura
Na mestu gde se vekovima ukrštaju vojske, carstva i narodi, Beograd čuva svoju najneobičniju crkvu – Ružicu. Jedni u njoj vide vojni hram sa svećnjacima od topovskih čaura, drugi je pamte po legendama o tri sestre zadužbinarke, a svi zajedno pronalaze u njoj tišinu i snagu koju nosi molitva među zidinama Kalemegdana.
Pesma koja je Evropi otvorila pitanje časti i milosrđa - Gete i evropski mislioci o Banoviću Strahinji
Jedna od najsnažnijih srpskih narodnih pesama jeste „Banović Strahinja“. Zapisao ju je Vuk Stefanović Karadžić 1820. godine u Kragujevcu, od kazivača Starca Milije. Pesma pripada kosovskom ciklusu i radnjom je vezana za Banjsku na Kosovu, u vreme turskih upada. Njena posebnost nije samo u junaštvu glavnog lika, već u moralnoj dilemi završnih stihova, zbog kojih su se sporili i Gete, vojvoda Karl Avgust i prevodilac Gerhard u dalekom Vajmaru.
Komentari(0)