Tkanje sudbine: Ko su bile „privezi“ – žene koje vezuju život za nit

Kiza R

17:00

Kultura 0

U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.

vračara
Shutterstock

U tami narodnog pamćenja, među vilama i vračarama, postoji i jedna tiša, zaboravljena figura – priveza. To je žena koja ne gleda u pasulj, ne meša travke, ne podiže ruke ka nebu, već samo uzima konac, pravi čvor i izgovori ono što treba – a ne sme se reći naglas. Verovalo se da priveza može da zaštiti dete od bolesti, da spoji dvoje koji se ne znaju, ili da „veže dušu za telo“ kad se sve drugo urušava.

Ko su bile priveze – ni vračare ni veštice

Priveze nisu imale otvorenu ulogu u zajednici. Nisu lečile sve, niti su tražile da im se plaća. Priveza je bila:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

U selima oko Jadra, Gruže, Stare planine i Peštera, za takve žene se govorilo:
„Ona ne leči – ona veže.“

Kako se “vezuje” čovekova sudbina

Ritual je uvek obavljan:

  • ujutru, ili uveče – nikad u podne,
  • bez ikakvih svedoka,
  • uz konac (najčešće crveni, beli ili crno-beli),
  • i tiho šaptanje, često bez potpunih rečenica.

Primer:

Kad dete dugo ne progovara – veže mu se „jezička nit“, u tri čvora, dok priveza šapuće:
„Reč tvoja, nit tvoja, da ne pukne kad zoveš majku.”

Kad mladić ne može da pronađe posao, veže mu se čvor u kragnu, dok se govori:
„Da te pogleda onaj što zna šta tražiš.”

Gde se nit nosila?

Zavezani konac se:

  • nosi oko ruke (najčešće desne),
  • u džepu, uz zrno soli,
  • šije se u jastučnicu, ako se radi o duši koja luta u snu,
  • ili vezuje ispod kreveta, za one koji su „u postelji, ali duša im ide dalje”.

Nakon sedam dana, konac se:

  • spali, ako je cilj ostvaren,
  • baci u vodu, ako nije – uz rečenicu:
  • „Nit nije tvoja, uzmi je vetar.“

Kada nit ne pomaže?

Priveza ne uzima sve što se nudi. Ako žena oseti da je duša već „otkinuta“, da je volja „pukla“, ili da neko traži ono što ne treba – ona ne vezuje.

Zato se kaže:
„Tražio je nit, a nije znao gde mu je kraj.”

Zaboravljeno, ali sačuvano u gestu

Danas priveza više nema. Ali...

  • još uvek vezujemo crveni konac detetu,
  • stavljamo vunu pod jastuk,
  • ne sečemo čvorove na poklonima, već ih odvezujemo rukom.

To su ostaci znanja koje nismo naučili – ali ga naša ruka još pamti.

Nit kao tiha molitva

Priveza nije pričala mnogo. Nije obećavala. Samo je vezivala.
Jer u svakom čvoru je bila verovatnoća da se nešto ne raspadne.
A ponekad, to je bilo dovoljno.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
privezi stari srpski običaji

Komentari(0)

Loading