POSLE OSVAJANJA KAJMAKČALANA: Evo koju je čuvenu rečenicu o Srbima zapisao Arčibald Rajs, veliki prijatelj srpskog naroda
Malo je bitki koje su tako snažno uticale, ne toliko na ishod, koliko na moral i stanje srpske vojske u Prvom svetskom ratu, kao što je to bila bitka na Kajmakčalanu.
Znao je to i Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar i najveći prijatelj srpskog naroda iz ovih teških vremena. Tada je i zapisao rečenicu, koja je okosnica ovog teksta.
Mesto sukoba Bugari su zvali Borisov grad – neosvojivo mesto. Tako je i bilo do dolaska srpske vojske…
Osamnaest dugih septembarskih dana 1916. godine srpski vojnici su pokušavali da osvoje Kajmakčalan od Bugara. Osamnaest dana su Bugari, uz velike gubitke i probleme odolevali.
Možda vas zanima:
PRIČA SE DA JE CARICA MILICA BILA NAJBOLJI DIPLOMATA KOJEG JE SRBIJA IMALA: Za vreme najveće moći, povlači se u MANASTIR
Posebno uvažena i voljena vladarka Srbije, Milica Hrebeljanović bila je knjeginja dostojna zvanja carice.
ZABORAVLJENI NEMANJIĆ: Poslednji član srpske carske dinastije
Jovan Uroš Nemanjić je bio sin cara Romeja i Srba i cele Albanije Simeona Nemanjića.
Možda vas zanima:
PRIČA SE DA JE CARICA MILICA BILA NAJBOLJI DIPLOMATA KOJEG JE SRBIJA IMALA: Za vreme najveće moći, povlači se u MANASTIR
Posebno uvažena i voljena vladarka Srbije, Milica Hrebeljanović bila je knjeginja dostojna zvanja carice.
ZABORAVLJENI NEMANJIĆ: Poslednji član srpske carske dinastije
Jovan Uroš Nemanjić je bio sin cara Romeja i Srba i cele Albanije Simeona Nemanjića.
Možda vas zanima:
PRIČA SE DA JE CARICA MILICA BILA NAJBOLJI DIPLOMATA KOJEG JE SRBIJA IMALA: Za vreme najveće moći, povlači se u MANASTIR
Posebno uvažena i voljena vladarka Srbije, Milica Hrebeljanović bila je knjeginja dostojna zvanja carice.
ZABORAVLJENI NEMANJIĆ: Poslednji član srpske carske dinastije
Jovan Uroš Nemanjić je bio sin cara Romeja i Srba i cele Albanije Simeona Nemanjića.
Za Srbe, bitka je bila početak povratka kući. Posle duge i u istoriji nezapamćene golgote preko Albanije koja je Srbiju stajala nebrojano života, Kajmakčalan je postao mesto koje se ne sme izgubiti jer će se tako, simbolično, izgubiti i svaka šansa za povratak u domovinu.
Tako je i nastao naš naziv za ovo mesto – Kapije slobode – mesto na kome su srpski vojnici prvi put posle dve godine rasejanja ponovo zakoračili u svoju zemlju. Posle osamnaest dana krvave borbe, 30. septembra 1916. godine na vrhu Sveti Ilija, na 2.524 metara nadmorske visine, konačno se vijorila srpska zastava.
Bitka na Kajmakčalanu bila je prvi korak ka velikom povratku srpske vojske. Nakon nje, saveznici su dobili dokaz da na Srbiju još uvek mogu da računaju. Neprijatelji su shvatili da Solunski front nije tek sporedno ratište i da će se upravo na njemu odlučivati sudbina Prvog svetskog rata. Svet je video da se Srbi vraćaju kući!
Wikipedia
Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar, kriminolog i veliki prijatelj Srba koji je sa vojskom i narodom prešao Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine o Kajmakčalanu je u svojoj knjizi „Šta sam video i proživeo u velikim danima“ zapisao i ovo:
„Noga srpskog vojnika stupila je ponovo na zemljište njegove otadžbine.“
Arčibald Rajs je do kraja života ostao sudbinski vezan za Kajmakčalan. Nakon smrti 1929. po sopstvenoj želji njegovo srce odneseno je u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta.
Na urni je pisalo: „Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana Zlatno srce spava, Prijatelj Srba iz najtežih dana, Junak Pravde, Istine i Prava, Švajcarca Rajsa, kom` nek je slava.“ Nažalost, ta urna je polomljena prilikom jednog naleta Bugara u Drugom svetskom ratu i danas se smatra izgubljenim.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
BONUS VIDEO:
"Ruganje pokojnicima": Otac Predrag istakao 1 običaj koji Srbi praktikuju na sahrani, a zapravo nije u skladu sa crkvom
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Uroš Predić i njegovi zapisi o srpskom selu: delo slikara koji je pisao kao hroničar
Iako je najpoznatiji kao slikar koji je oslikao lice srpskog naroda, Uroš Predić je iza sebe ostavio i pisane tragove o svakodnevici, verovanjima i običajima sela iz kojih je crpeo inspiraciju. Njegovi zapisi iz Orlovata i Banata, danas sačuvani u beleškama, pisamima i memoarima, prava su književnost u zrnima.
Izrada gajdi u selu Kamenica kod Knjaževca: poslednji čuvar zvuka starog Istoka
Na obroncima Stare planine, u selu Kamenica nadomak Knjaževca, još uvek postoji radionica u kojoj nastaju gajde – tradicionalni duvački instrument koji je vekovima bio pratnja svadbi, praznika i pastirskih priča. Sve se pravi ručno, od prirodnih materijala, bez šablona i mašina.
Paljenje strnjike uz pesmu i vino: zaboravljeni prolećni običaj iz sela Guberevac kod Rekovca
U Levču, između Jagodine i Kragujevca, nekada je proleće započinjalo paljenjem strnjike – ali ne kao danas, u tišini i opasnosti, već kao ritual sa pesmom, rakijom i okupljanjem sela. U selu Guberevac, ovaj običaj je bio znak da se zemlja čisti ne samo od korova, već i od zlih sila.
"Samo su oni dostojni pričesti": Otac Predrag Popović dao prave uslove koji ljudi smeju da prime svetu tajnu
Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
Komentari(0)