Zašto su žene u Levaču stavljale crvenu vunu pod prag kada dete krene u školu: Vuna kao amajlija i glas predaka
U selima Levača, početak škole bio je više od koraka ka znanju – bio je trenutak kada se dete izlaže svetu. Zato su majke i bake stavljale crvenu nit vune pod prag – da dete ostane bistro, zdravo i vezano za dom.
U vreme kada su škole bile daleko, put do njih prašnjav, a život neizvestan, majke iz Levača nisu decu ispraćale samo doručkom, već i zaštitom. Ispod praga kroz koji je dete prvi put izlazilo „ka školi“, stavljale bi crvenu nit vune, zamotanu u krug ili sačuvanu od „srećnog dana“. Verovalo se da ta nit štiti od zla, učvršćuje pamćenje i povezuje dete sa kućnim pragom – da ga svet ne preotme, a sudbina ne odvede predaleko.
Crvena vuna – najjača amajlija
U srpskoj narodnoj tradiciji, crvena boja je boja života, krvi i snage. Vuna, kao proizvod ruku i domaće stoke, nosi dodatni duhovni naboj: prirodna, nežna, upija emociju.
Možda vas zanima:
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
Letnje svadbe i simbolika vetra: Kad vetar duva oko mladih, narod zna da nešto "govori"
U srpskoj tradiciji, svadbe u leto nisu samo vreme veselja – već i vreme kada priroda učestvuje, a vetar se smatra znakom
Možda vas zanima:
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
Letnje svadbe i simbolika vetra: Kad vetar duva oko mladih, narod zna da nešto "govori"
U srpskoj tradiciji, svadbe u leto nisu samo vreme veselja – već i vreme kada priroda učestvuje, a vetar se smatra znakom
Možda vas zanima:
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
Letnje svadbe i simbolika vetra: Kad vetar duva oko mladih, narod zna da nešto "govori"
U srpskoj tradiciji, svadbe u leto nisu samo vreme veselja – već i vreme kada priroda učestvuje, a vetar se smatra znakom
Zato se crvena vuna koristi u mnogim običajima:
- oko ruke deteta protiv uroka,
- u poklonima za zdravlje,
- kao „nit života“ – što se ne kida i ne veže u čvor.
Kako se priprema vuna za prag
Uveče pre polaska deteta u školu (najčešće uoči Miholjdana ili Savindana), žena bi uzela:
- pramen crvene vune,
- ponekad i vlas sopstvene kose ili detetove,
- i zrno pšenice ili kvasca – kao simbol rasta.
Sve se uvije u mali zavežljaj, zamota u parče platna i ostavi ispod praga (ili direktno u pukotinu ispod praga).
Izgovara se tiho:
„Da mi ne ostaviš prag ni glavom ni dušom.“
Zašto baš pod prag?
Prag kuće je u srpskoj simbolici granično mesto – linija između unutrašnjeg (poznatog) i spoljašnjeg (nepoznatog) sveta. Mesto koje sve pamti, sve vidi, a nikad ne govori.
Staviti amajliju pod prag znači vezati korak za dom – da gde god dete ide, uvek zna kuda se vraća.
Da li je ovo bila religija ili čista ljubav?
Ovaj običaj nije bio deo crkvene tradicije. Bio je ženski, tih i ličan čin. Nije se pokazivao, nije se objašnjavao, ali sve žene su znale da se to radi kad “dete krene od kuće svojim putem”.
Ako bi se dete razbolelo, nije slušalo, zaboravljalo zadatke – baba bi proveravala da li je „vuna na mestu“. Ako nije – stavljala bi novu, ćutke.
Gde se još zna za ovu praksu?
U selima Levača, naročito oko Dragova, Oparića i Belušića, žene i danas pamte ovaj običaj. Neke ga i dalje primenjuju, čak i ako deca više ne prelaze prag pešice – stavlja se ispod ulaznih vrata, za svaki slučaj.
Zanimljivo je da u nekim krajevima istočne Srbije postoji sličan običaj, ali se vuna nosi u džepu dok ne padne prvi sneg – tada se vraća pod prag.
Nit koja ne sme da se zaboravi
U vremenu kada decu ispraćamo sa rančevima, tabletima i aplikacijama, možda bi vredelo setiti se i jedne tihe niti crvene vune – koja ne treba da bude moderna, samo iskrena. Jer ona nije amajlija za ocene, već za pamćenje srca – da dete zna gde mu je prag, i ko ga čeka kad sve drugo u svetu postane previše.
Zašto se ognjište nikada nije gasilo: Oganj kao sveto mesto doma, ulaz za duše i najstariji bog u srpskoj religiji
U tradicionalnim srpskim kućama, ognjište nije bilo samo mesto za kuvanje – bilo je centar sveta. Vatra se nije gasila bez molitve, pepeo nije iznošen bez reči, a oganj se poštovao kao živo biće.
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Zašto su žene u Levaču stavljale crvenu vunu pod prag kada dete krene u školu: Vuna kao amajlija i glas predaka
U selima Levača, početak škole bio je više od koraka ka znanju – bio je trenutak kada se dete izlaže svetu. Zato su majke i bake stavljale crvenu nit vune pod prag – da dete ostane bistro, zdravo i vezano za dom.
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
Komentari(0)