Pesme koje se pevaju samo jednom godišnje: Glasovi koji odzvanjaju u određeni dan – i onda ćute do sledeće godine
Postoje narodne pesme koje niko ne zna napamet, ali svi znaju kada se pevaju – samo tada, i nikad više
U srpskoj narodnoj tradiciji, postoje pesme koje se ne pevaju iz zabave, niti na zahtev – već isključivo u tačno određen dan u godini. To su pesme koje se pevaju za Badnje veče, na Đurđevdan, za Preobraženje, ili u zoru na Veliku Gospojinu. Ako ih čuješ mimo tog dana – ne zvuče isto. Ako ih pokušaš zabeležiti – često ih stariji zaborave dok nisu "u datumu". Te pesme nisu umetnost, nego duh vremena – zapevaš, predaš dalje, i ćutiš godinu dana.
Badnje veče – “Zaspalo je jagnje ispod ognjišta”
Ova pesma, gotovo izumrla, peva se u pojedinim selima Homolja i Timočke Krajine, tik pred paljenje badnjaka. Nema melodiju, više je poput tihog govora u ritmu. Peva se pred ognjištem, dok se badnjak unosi, i traje svega dva-tri minuta. Niko je ne zna napamet, dok ne dođe trenutak.
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Đurđevdan – pesme koje se ne pevaju glasno
Iako je Đurđevdan poznat po veselju, neka sela oko Golupca i u Homolju imaju pesmu koja se peva pre izlaska sunca, tiho, dok se plete venac. Nosi naziv “Đurđevo cveće rano procvalo” i peva se samo dok se prolazi kroz rosu. Posle toga – više ne.
Velika Gospojina – “Zorom po vodu, ćutanjem u crkvu”
U nekim selima kod Kuršumlije, žene se okupljaju pred zoru i zajedno pevaju molitvenu pesmu bez pratnje: “Gospojo sveta, vodi nas čista.” Niko je ne snima. Peva se pred izlazak sunca, dok se ulazi u crkvu bosonog. Tada se glas pomeša s tišinom, i svaka žena zna – to se više ne ponavlja do sledeće godine.
Zajedničko ovim pesmama: Zaborav kao zaštita
- Ne pevaju se van dana – da se ne “izli magija”
- Ne pamte se napamet – jer “nisu pesme da ih pamtiš, već da ih čekaš”
- Ne pevaju se pred muškarcima – u nekim krajevima, smatra se da “reči neće naći put”
Čajkanović i ritualna funkcija pesme
Veselin Čajkanović piše o “pesmi kao trenutku svetosti” – nečemu što ne postoji dok nije u tačnoj tački vremena. Ove pesme nisu umetnički iskaz, već most između prošle godine i sledeće – one vezuju dan za dušu naroda.
Danas – tih, ali živ otpor zaboravu
Iako ih nema na YouTube-u, ni u pesmaricama, ove pesme i dalje postoje. U srcima žena koje čekaju pravi dan. U tišini sela koja još poštuju ritam svetog. I u svakome ko zna da ne treba sve da se sačuva snimkom – već poverenjem.
Ko je bio Marko Kraljević i zašto je Šarac uvek uz njega : Zaštitnik sirotinje i junak pesama
Marko Kraljević (oko 1335–1395) bio je istorijski vladar Prilepa, ali u narodnoj tradiciji prerastao je u epskog junaka. Njegovo ime i podvizi ušli su u pesme, priče i legende, gde je predstavljen kao zaštitnik sirotinje, neustrašivi ratnik i simbol slobode. U središtu svake priče uz njega je njegov verni konj – Šarac.
Kako je Srbin pravoslavac napisao HRVATSKU HIMNU?
Činjenica da je Josif Runjanin bio pravoslavni Srbin često se zanemaruje ili osporava, a njegovo ime se u Hrvatskoj neretko menja u u Josip.
OVO O VELJKU BULAJIĆU I BATI ŽIVOJINOVIĆU SIGURNO NISTE ZNALI: Bili su VIŠE OD KOLEGA, 1 ime ih je ZAUVEK POVEZALO
Veliko prijateljstvo između legendarnog glumca i slavnog reditelja s vremenom je postalo još čvršće.
Neustrašivi bard : glas koji je odjekivao scenom i filmom
Kada se pomene ime Ljube Tadića (1929–2005), prva asocijacija gotovo svakog ljubitelja pozorišta i filma jeste – glas. Dubok, autoritativan, prodoran, bio je njegovo najmoćnije oružje. Uz njega, išla je i pojava koja je plenila – visoka figura, snažan izraz i stav glumca koji nikada nije poznavao strah na sceni.
Zašto je Stefan Lazarević jedan od najvažnijih vladara srpske istorije -vladar iz reda Zmaja i tvorac Manasije
Među svim vladarima srednjovekovne Srbije, retko ko se ističe kao despot Stefan Lazarević (1377–1427). Sin kneza Lazara i kneginje Milice, naslednik Kosovske tradicije i poslednji veliki vitez srpske srednjovekovne države, Stefan je ostavio neizbrisiv trag u istoriji i kulturi. Njegova vladavina bila je most između izgubljenog carstva Nemanjića i buduće borbe za opstanak pod Osmanlijama.
Komentari(0)