Gde se još svira frula iz duše, a ne iz zvučnika: Srpska sela u kojima frula još diše
U Srbiji i dalje postoje mesta gde frula nije koncertna atrakcija, već deo svakodnevice – svira se uz stado, vruć hleb i zalazak sunca
Frula, taj najdrevniji glas srpskog sela, sve ređe se čuje – ali još nije utihnula. U nekoliko sela u zapadnoj, jugozapadnoj i istočnoj Srbiji, još uvek postoje ljudi koji ne znaju note, ali znaju “kako se frula svira kad padne sunce iza brda”. Nije to muzika za binu, za YouTube ili za CD – to je zvuk za ovce, za zemlju, za tišinu između dve misli. I kad ga jednom čuješ uživo – znaš da si na mestu gde se pesma ne uči, već prenosi dahom.
Selo Ribaševina kod Užica – svaki frulaš ima svoju planinu
Ovde frulu ne čuva kulturno društvo – već pastiri. Na ispaši, predveče, najstariji pastir uzima frulu i svira “kako ga naučio deda”. Ne zna kako se zove pesma – samo zna da tada ovce mirno leže. Deca to ne uče iz knjige, već iz tišine. Kad čuješ frulu u Ribaševini – znaš da nije vežba, već razgovor.
Sela ispod Zloupoljske planine – frula kao jezik
U selima oko Ivanjice i Nove Varoši, stari ljudi ne kažu “svirati frulu” – već “progovoriti frulom”. Jer, kad neko uzme frulu i krene “na Milinkino kolo”, to nije zabava – to je iskaz. U kućama koje nemaju Wi-Fi, ali imaju drvenu verandu, frula se čuje kao deo večeri, kao zvono na crkvi – nenametljivo, ali obavezno.
Zašto frula nestaje – i zašto je još ima
Frula nestaje tamo gde je postala “tačka u programu”. Gde se svira “u 19:35”, a ne kad padne magla. Ali tamo gde nije izgubila svoj prirodni kontekst – još živi. Gde se svira da bi pas stao, da bi dete zaspalo, da bi se umirila kiša.
Kako se uči frula bez škole?
U narodnoj praksi, frula se ne uči. Prvo je ponesu deca “za igru”. Onda je neko donese s planine. Onda neko oduva pesmu koju je samo jednom čuo. I tako – kroz uvo i dah, frula ide dalje. Ako neko pita: “Kako znaš da sviraš?” – pravi frulaš kaže: “Ne znam da ne znam.”
Zvuk koji ne traži publiku – ali ostaje zauvek u sećanju
Frula ne traži aplauz. Njoj ne treba ozvučenje. Ali kada je čuješ iz ruke čoveka koji je svira jer mu duša to traži – znaš da si čuo nešto istinitije od bilo koje kompozicije. I tada shvatiš da frula nije muzički instrument – već pojas oko duše planine.
JEDAN TELEFONSKI POZIV PREOKRENUO JE ŽIVOT IVE ANDRIĆA: Neverovatne vesti ga nisu uzdrmale, a njegov odgovor ŠOKIRAO sve svedoke
Švedska kraljevska akademija dodelila je 26. oktobra 1961. godine Nobelovu nagradu za književnost srpskom piscu Ivi Andriću. On je do danas ostao jedini naš književnik koji je dobio ovo priznanje.
Ko je odlučio da Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić počivaju rame uz rame? Večnost spojila pismenost pod istim drvetom tišine
Mada su se u životu razmimoilazili u mišljenjima, Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić danas leže jedan pored drugog — simbolično ujedinjeni u smrti. Njihova večna kuća nalazi se u porti Saborne crkve u Beogradu, mestu koje nosi više značenja nego što se na prvi pogled čini.
U senci kneza Lazara: Tajanstveni život vojvode Ivana Kosančića
Ime mu se šapuće u stihovima, ali istorija o njemu gotovo da ćuti. Ivan Kosančić je jedan od najmističnijih srpskih junaka — slavljen u epskim pesmama, ali skriven u senkama istorijskih zapisa. Ko je zapravo bio vojvoda koji je pre polaska na Kosovo ugledao tursku vojsku i doneo kobnu vest?
Krstonoša ne stari: Običaj koji nosi i leči
Krstonoše su više od nosilaca ikona — one su čuvari običaja, predanja i zajedničke molitve. U mnogim selima Srbije, još uvek postoji nepokidana nit između naroda i svetih litija koje se vekovima obnavljaju, bez prekida.
Ovo je najjezivija srpska izreka! Mnogi nisu ni svesni njenog jezivog značenja, korene vuče iz doba Osmajlija
Ova izreka se spominje u našoj poznatoj srpskoj pesmi
Komentari(0)