Gde se još svira frula iz duše, a ne iz zvučnika: Srpska sela u kojima frula još diše
U Srbiji i dalje postoje mesta gde frula nije koncertna atrakcija, već deo svakodnevice – svira se uz stado, vruć hleb i zalazak sunca
Frula, taj najdrevniji glas srpskog sela, sve ređe se čuje – ali još nije utihnula. U nekoliko sela u zapadnoj, jugozapadnoj i istočnoj Srbiji, još uvek postoje ljudi koji ne znaju note, ali znaju “kako se frula svira kad padne sunce iza brda”. Nije to muzika za binu, za YouTube ili za CD – to je zvuk za ovce, za zemlju, za tišinu između dve misli. I kad ga jednom čuješ uživo – znaš da si na mestu gde se pesma ne uči, već prenosi dahom.
Selo Ribaševina kod Užica – svaki frulaš ima svoju planinu
Ovde frulu ne čuva kulturno društvo – već pastiri. Na ispaši, predveče, najstariji pastir uzima frulu i svira “kako ga naučio deda”. Ne zna kako se zove pesma – samo zna da tada ovce mirno leže. Deca to ne uče iz knjige, već iz tišine. Kad čuješ frulu u Ribaševini – znaš da nije vežba, već razgovor.
Sela ispod Zloupoljske planine – frula kao jezik
U selima oko Ivanjice i Nove Varoši, stari ljudi ne kažu “svirati frulu” – već “progovoriti frulom”. Jer, kad neko uzme frulu i krene “na Milinkino kolo”, to nije zabava – to je iskaz. U kućama koje nemaju Wi-Fi, ali imaju drvenu verandu, frula se čuje kao deo večeri, kao zvono na crkvi – nenametljivo, ali obavezno.
Zašto frula nestaje – i zašto je još ima
Frula nestaje tamo gde je postala “tačka u programu”. Gde se svira “u 19:35”, a ne kad padne magla. Ali tamo gde nije izgubila svoj prirodni kontekst – još živi. Gde se svira da bi pas stao, da bi dete zaspalo, da bi se umirila kiša.
Kako se uči frula bez škole?
U narodnoj praksi, frula se ne uči. Prvo je ponesu deca “za igru”. Onda je neko donese s planine. Onda neko oduva pesmu koju je samo jednom čuo. I tako – kroz uvo i dah, frula ide dalje. Ako neko pita: “Kako znaš da sviraš?” – pravi frulaš kaže: “Ne znam da ne znam.”
Zvuk koji ne traži publiku – ali ostaje zauvek u sećanju
Frula ne traži aplauz. Njoj ne treba ozvučenje. Ali kada je čuješ iz ruke čoveka koji je svira jer mu duša to traži – znaš da si čuo nešto istinitije od bilo koje kompozicije. I tada shvatiš da frula nije muzički instrument – već pojas oko duše planine.
Zašto se uveče ne daje nož, hleb ili ogledalo? Tri zabrane koje narod ne krši ni bez objašnjenja
U srpskoj tradiciji postoje predmeti koji se posle zalaska sunca ne smeju davati iz ruke u ruku – jer se veruje da prenose svađu, nesreću ili gubitak
Pesme koje se pevaju samo jednom godišnje: Glasovi koji odzvanjaju u određeni dan – i onda ćute do sledeće godine
Postoje narodne pesme koje niko ne zna napamet, ali svi znaju kada se pevaju – samo tada, i nikad više
Gde se još svira frula iz duše, a ne iz zvučnika: Srpska sela u kojima frula još diše
U Srbiji i dalje postoje mesta gde frula nije koncertna atrakcija, već deo svakodnevice – svira se uz stado, vruć hleb i zalazak sunca
Uskršnji ponedeljak i ritual polivanja devojaka: Paganski običaj za zdravlje i plodnost
Zašto su se devojke polivale vodom, gde se to i dalje radi – i kakve veze ima sa starim slovenskim prolećnim kultovima
Seoska narodna verovanja: Naši stari su verovali da ovaj znak ukazuje na veliku nesreću i da ga ne treba ignorisati
Srpski narod poznat je po mnogobrojnim običajima i verovanjima, a i danas se sprovode. Mnoga verovanja uglavnom se poštuju u seoskim sredinama, a naročito ih se pridržavaju stariji meštani.
Komentari(0)