Zašto su se žene u Srbiji klonile češlja nakon zalaska sunca?
“Ne češljaj kosu kad sunce zađe – razvezaćeš sreću.” Ova narodna izreka, i danas poznata starijim ženama u Srbiji, deluje kao još jedno praznoverje, ali zapravo nosi slojevito značenje. Češljanje uveče u mnogim krajevima Srbije bilo je strogo zabranjeno, jer se verovalo da tada duša nije “cela u telu”. Veselin Čajkanović tumači ovu zabranu kao ostatak paganske predstave o kosmičkoj ravnoteži: noć pripada duhovima, a svaki čin “raspetljavanja” može osloboditi ono što treba da ostane vezano.
Kosa kao sedište duše i moći
U srpskom narodnom predanju, kosa nije samo estetski element – ona je simbol životne snage, duhovne celovitosti i porodične časti. U bajkama, vile imaju dugu kosu koju nikad ne gube, a kosa se nikada ne baca, već se spaljuje ili zakopava “da se ne bi u nju uplela magija”.
Češljanje je čin raspetljavanja, ali i otvaranja – i upravo zato se smatralo opasnim kada padne noć, jer tada duhovi, umrli i nevidljive sile postaju aktivni. Češalj tada više nije alat lepote – već most između svetova.
Šta se moglo dogoditi ako se zabrana prekrši
Verovalo se da češljanjem uveče “rasipaš pamet”, “skidaš sreću s glave”, ili čak pozivaš zle sile da te prate kroz snove. U nekim krajevima, ako bi neko čuo češljanje posle ponoći, verovalo se da to nije čovek – već “nešto drugo”.
Zato su žene koje bi morale da se češljaju uveče, npr. pred svadbu, to radile u tišini, bez ogledala, i često uz upaljenu sveću. Češalj bi se potom okrenuo “naopačke” i stavio pod jastuk.
Veze sa analogijom i “duhovnim čvorovima”
Čajkanović u svojim analizama objašnjava da se u narodnoj magiji sve što se razvezuje noću (vuna, konac, kosa) smatra potencijalnim otvaranjem duhovnih čvorova – što može imati posledice. Noć je vreme kada se svet zatvara, a duša odmara. Otvaranje, razvezivanje, pa čak i češljanje – predstavlja kršenje tog ciklusa.
Ostaci verovanja u savremenom ponašanju
Danas, iako se retko spominje, mnogi ljudi iz navike ne češljaju kosu posle devet uveče. Takođe, češljevi se često ne ostavljaju na otvorenom mestu – posebno ne na sto. Iako se objašnjenja gube, gestovi ostaju – kao tiha religija svakodnevice.
Ko je odlučio da Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić počivaju rame uz rame? Večnost spojila pismenost pod istim drvetom tišine
Mada su se u životu razmimoilazili u mišljenjima, Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić danas leže jedan pored drugog — simbolično ujedinjeni u smrti. Njihova večna kuća nalazi se u porti Saborne crkve u Beogradu, mestu koje nosi više značenja nego što se na prvi pogled čini.
U senci kneza Lazara: Tajanstveni život vojvode Ivana Kosančića
Ime mu se šapuće u stihovima, ali istorija o njemu gotovo da ćuti. Ivan Kosančić je jedan od najmističnijih srpskih junaka — slavljen u epskim pesmama, ali skriven u senkama istorijskih zapisa. Ko je zapravo bio vojvoda koji je pre polaska na Kosovo ugledao tursku vojsku i doneo kobnu vest?
Krstonoša ne stari: Običaj koji nosi i leči
Krstonoše su više od nosilaca ikona — one su čuvari običaja, predanja i zajedničke molitve. U mnogim selima Srbije, još uvek postoji nepokidana nit između naroda i svetih litija koje se vekovima obnavljaju, bez prekida.
Ovo je najjezivija srpska izreka! Mnogi nisu ni svesni njenog jezivog značenja, korene vuče iz doba Osmajlija
Ova izreka se spominje u našoj poznatoj srpskoj pesmi
Šapat hrasta i krst u kori: Kako drvo postaje sveto u Srbiji?
U srcu srpske tradicije ne stoji crkva, već drvo. Sa uklesanim krstom, zapis čuva uspomene na molitve pod otvorenim nebom i tišinu u kojoj su ljudi verovali da Bog sluša.
Komentari(0)