Moji roditelji nikada nisu prihvatili ideju da budem pevačica. Smatrali su da sam tako dostupna svima i da je to trange-frange profesija, pričala je Usnija svojevremeno
Smirena, ljubazna, nasmejana i puna pažnje za sve oko sebe, legendarna Usnija Redžepova svojim pesmama podizala je čitav Balkan na noge i bila jedan od najboljih primera da život voli one koji vole njega, piše Story.rs.
Za razliku od ledenog 4. februara 1946. kad je rođena, jutro 1. oktobra 2015. godine kad je zauvek otišla Usnija Redžepova, bilo je sunčano i vedro. Tako se, prema starom narodnom verovanju, završavaju životi dobrih ljudi.
To je bio kraj njene teške borbe sa opakom bolešću koja se tokom poslednjih godinu dana rapidno pogoršavala i dostigla tačku bola i patnje koju nijedan čovek ne bi trebalo da iskusi. Zato je taj početak jeseni, koji je za brojne ljubitelje njene muzike bio tužan, u isto vreme predstavljao i završetak Usnijinih muka.
Ipak, kad se izuzme bolan i težak kraj, za ovu pevačicu moglo bi se reći da je bila primer kako čovek svoj život može da živi ispunjeno, harmonično, bez bračnih drama ili poslovnih trzavica. Publika je od početka do kraja obožavala njene pesme, kolege su je poštovale, a ona je čitav svoj vek provela u braku sa čovekom s kojim se beskrajno volela. Uvek smirena, ljubazna, nasmejana i puna pažnje za sve oko sebe, bila je jedan od najboljih primera da život voli one koji vole njega.
Usnija Redžepova, jedna od najpopularnijih pevačica narodne muzike u SFRJ, a i kasnije na ovim prostorima, rođena je u Skoplju, u porodici koja je živela u više nego skromnim uslovima, ali ona se svog detinjstva uglavnom sećala po toplini.
"Moja mama Sabrija bila je Turkinja, a tata Jašar Rom, džambas. Otac nije mogao da ima dece sa prvom ženom pa se oženio mojom majkom, udovicom koja je već imala sina i ćerku. Rodila je još nas četvoro i kuća je bila puna mališana. Živeli smo sirotinjski, u teškim uslovima, borili smo se da preživimo, ali to je ipak bio najlepši period u mom životu", prisećala se Usnija.
Za razliku od onih koji odrastaju u blagostanju, deca iz skromnih zapećaka života jednostavno nemaju drugog izbora nego da krenu ka svetlosti. Tako je bilo i sa Usnijom."U Skoplju nije bilo mnogo prilika za zabavu, pa sam zato učestvovala na skoro svim sekcijama u školi. Imala sam devet nerazdvojnih drugarica s kojima sam organizovala sve zabave u gimnaziji, pripremala predstave i šacovala simpatije na korzou. Doduše, umeli su Jašar i Sabrija da me prate kada šetam gradom, ali samo kada sam im tražila da ostanem do devet uveče. Smatrali su da gimnazijalka nema šta da traži na ulici u to doba. Društvo me je prijavilo za takmičenje mladih pevača na proslavi povodom stohiljaditog pretplatnika Radio Skoplja. Prvi put sam pred publikom pevala veliki hit Radmile Karaklajić, "Hajmo na tvist". Obožavala sam da plešem, pa sam na bini igrala i pevala. Publika je na nogama dočekala kraj pesme i tada sam osvojila drugu nagradu. Scenu sam osetila kao prostor u kojem vladam i na njoj sam ostala sve do danas", pričala je svojevremeno.
Ali, život nije finale nekog muzičkog takmičenja koje pubertetlije pretvara u superzvezde. U realnosti, to je tek početak velike borbe koja traje ceo jedan ljudski vek. A Usnija je toj borbi, kao i svemu kasnije, pristupila kao nečemu što je sasvim normalno, bez velikih ambicija, jurnjave za slavom, sjajem i bogatstvom. Naprotiv, čak nije bila ni sigurna da li je pesma njen život ili možda samo lep san.
Ipak, aplauzi i svetla pozornice nisu je odmah odvratili od prvobitne ideje i želje njenih roditelja da se obrazuje.
"Na Filološkom fakultetu 1969. godine upisala sam prvi semestar arabistike. Živela sam u studentskom domu. U sobi nas je bilo ukupno devetoro: nas šest sa legalnim pravom i tri ilegalke. Moja koleginica Eva iz Đenovića bila je padobranac i spavala je u mom krevetu. Bila mi je kao sestra. Kada bih smrznuta došla odnekud u sobu, ona mi je grejala noge. Kao svi studenti, bili smo gladni i žedni, a ono što smo nosili na sebi, delili smo među sobom. Tako je uvek ona koja se prva spremala za izlazak, bila i najlepše obučena. Bio je to jedan od najdivnijih perioda mog života. Žao mi je zbog roditelja što nisam završila fakultet", pričala je sa setom.
Život je s njom imao drugačije planove i to joj je u više navrata stavio do znanja.
"Kad sam tokom jedne turneje otišla u Sudan, krenula sam kroz grad i pokušala da se sama snađem. Međutim, shvatila sam da to što sam ja učila ništa ne znači jer ne mogu da se sporazumem sa tamošnjim ljudima i da je savremeni arapski jezik nešto drugo. Takođe, oni imaju bezbroj dijalekata, što je za mene bio prvi šok. Onda mi je jedan naš prevodilac koji je tamo radio, rekao: Ja sam ovde godinama, oženjen sam Engleskinjom i da mi nije nje, ništa ne bih mogao da završim od svojih poslova" – ispričala je godinama kasnije Redžepova o svom odustajanju od studija arapskog jezika i književnosti. A na scenu uvek ju je vraćao isti osećaj.
"Naprosto, dogodi se neki preobražaj i kao da postanem druga osoba. Privatno sam sasvim drugačija, mirna i staložena, ali kada izađem na binu, sve u meni zaigra, ritam me promeni i postajem živa vatra", objasnila je jednom pevačica.
Tačka preokreta u njenoj karijeri bila je uloga "Koštane" u istoimenoj predstavi Narodnog pozorišta prema književnom delu Bore Stankovića, u režiji čuvenog Raše Plaovića. Ovu ulogu dobila je slučajno, ukoliko slučajnosti postoje, a onda ju je igrala narednih 25 godina.
"Videla sam legendarnu Oliveru Marković u Zemunskom pozorištu kako igra Koštanu i pomislila da bi sve to mogla bez napora da ponovim i sama. Putovala sam na studentske ferije avionom u Skoplje i sudbina je udesila da na aerodromu upoznam Boška Pantića, urednika u TV Beograd. Njega su tamo čekale kolege iz Radio Skoplja koje sam znala još iz gimnazijskih dana. Boško mi je predložio da učestvujem u pravljenju emisije o delu Bore Stankovića. U nekoliko scena, Mitketa je igrao Ljuba Tadić, a ja Koštanu. Na kraju snimanja spustila sam košulju na pod. To je mog oca moralno dotuklo i nikako nisam mogla da mu objasnim da je to samo televizijsko snimanje. Bio je mnogo ljut. U međuvremenu, dobila sam poziv iz Narodnog pozorišta u Beogradu da umesto Gordane Jevtović, koja je čekala dete, zaigram Koštanu. Zakasnila sam na prvu probu i umalo mi nisu zahvalili na saradnji. Na probama samo sam fingirala jer bez gledalaca nisam mogla da rasplamsam strast u sebi. Publika me je izazivala. Posle nekoliko odigranih predstava, Raša Plaović mi je rekao: Konačno smo dobili najautentičniju Koštanu. Tebe je Bora Stanković zamislio kad je pisao ovo delo. Nisam bila pripremljena na toliku slavu i posle predstava stizalo mi je cveće sa ljubavnim pismima. Kada bi stiglo tek nekoliko korpi, kolege su me zadirkivale da sam to veče loše odigrala svoju ulogu", govorila je pevačica, koja je zbog Koštane pozvana da nastupi pred maršalom Josipom Brozom Titom.
"Imala sam užasnu tremu jer sam znala da pred Tita izlaze samo najbolji. Dok sam pevala u Karađorđevu, svi su počeli da aplaudiraju u ritmu muzike. Zajapurena, posle nastupa otišla sam iza sale u garderobu. Ispred mene stajao je omaleni čovek koji je zvaničnim glasom rekao kako predsednik želi da me upozna. Krenula sam za njim i čekala momenat kada ću se srušiti u visokim potpeticama. Španski ambasador želi da vas upozna i voleo bi da ima vašu ploču – rečeno mi je. Bila sam u panici šta da radim i na engleskom odgovorila sam uvaženom gostu: Nema problema, potrebna mi je vaša adresa. Tito se nasmejao i tada sam ukapirala da sam španskom ambasadoru tražila adresu. Srce je htelo da mi iskoči od sramote, jedva sam pogodila vrata garderobe", sećala se Redžepova.
Kažu da se krčag koji ide na vodu neminovno i razbije, ali uprkos tome što je kao vrlo mlada postala predmet obožavanja i muški san, Usnija je život provela s jednim muškarcem.
"Na vreme sam upoznala čoveka svog života. Šele je harmonikaš koji me je učinio emotivno spokojnom. Na turneji po Nemačkoj vozili smo se istim kolima i tada smo se upoznali. Privukle su me njegova energija i marljivost jer je vukao kablove, pregovarao sa organizatorima i uspevao da svira dva koncerta dnevno. Nikada za sve ove godine braka nije napravio nijednu ljubomornu scenu. Mnogi su mi se udvarali, ali Šele je znao da sam njegova. Nekada bi prišao i udvaraču na šarmantan način stavio do znanja da sam zauzeta, a drugi put samo bi se nasmejao i napomenuo mi da moramo na probu. Zajedno smo stvorili divan dom, ali dece nismo mogli da imamo. Jednostavno nije išlo. Odavno sam tu činjenicu emotivno obradila i nastavila da uživam u životu. U mojoj i Šeletovoj familiji ima mnogo dece kojoj poklanjamo svu našu ljubav i pažnju", pričala je Usnija.
Privatna arhiva
I dok se Balkan orio strofama pesama Niška banja, Kazuj krčmo, Džerimo i Živote moj, Usnija je, za razliku od većine svojih koleginica, u potpunosti bila okrenuta domu ili, preciznije, domovima. Još od studentskih dana, toplina i mir više su je privlačili nego nastupi i prijemi. Kućila se, praktično, celog života.
"Kupovinom malog stana od trideset šest kvadrata u Cerskoj ulici, završio se moj podstanarski život. Tu smo kasnije Šele i ja počeli da se kućimo, a tek smo 1985. godine u Jovanovoj ulici kupili salonski stan od sto kvadrata. Obilazeći inostranstvo, videli smo razne stvari i odlučili da sazidamo kuću u Maloj Moštanici, dvadesetak kilometara od Beograda. Počeli smo da je pravimo odmah nakon venčanja 1978. godine i već naredne sezone bila je spremna za useljenje. Projekat smo doneli iz Australije, a arhitekta je uslišio moje želje i dodao veliki atrijum u sredini kuće, kroz koji sam imala kontakt sa otvorenom i zatvorenom terasom. Iako je Šele želeo vikend-kućicu, izborila sam se da dobijem svoj dvorac. Međutim, zbog prirode posla, kao i konstantnih putovanja, nismo imali vremena da je koristimo, osim što smo u nju odlazili periodično sa društvom i ostajali na malim proslavama po dva, tri dana. Donosili smo hranu i piće, divno se provodili, a onda sve lepo sredili, zaključali kuću i nismo odlazili tamo po tri meseca. Devedesetih preselili smo se u nju i izdržali skoro pet godina. Sve je to lepo, ali za naš način života isuviše mirno i daleko od gradske vreve, koja nas oboje pokreće. Pogotovo je za Šeleta taj mir bio nepodnošljiv, jer on voli da svako veče prošeta gradom i vidi se sa svojim drugarima. Na kraju, ipak smo morali da prodamo kuću. Novu smo sazidali 2007. godine, na mestu gde je bio dom Šeletovih roditelja", ispričala je u svom intervjuu za Story 2011. godine.
Tada je imala 65 godina i već sledeće život je počeo da joj se menja. Zbog problema sa srcem, 20. septembra 2012. hitno je smeštena u Urgentni centar u Beogradu. Nakon detaljnih lekarskih pregleda, utvrđeno je da mora na operaciju i ubrzo su joj ugrađena dva stenta. Bio je to, kasnije će se ispostaviti, početak njenog kraja. Već 1. avgusta naredne godine suprug joj je preminuo od raka pankreasa. Tiho i gotovo neprimetno, jer je sva Šeletova pažnja bila na njegovoj supruzi. Svoju bolest stavljao je u drugi plan.
"Otišao je iznenada. Bio je to šok i za mene i za naše prijatelje, za sve. Imao je tu opaku bolest, kancer pankreasa, koji je prešao na jetru i poslednje dve nedelje ništa nije mogao da jede. Umro mi je gladan i bilo mu je strašno loše", ispričala je potresena Usnija, čije je zdravstveno stanje od tada počelo naglo da se pogoršava, a kulminacija je bila dijagnoza malignog oboljenja pluća.
Isprva se činilo da su konvencionalne terapije pomogle, da su citostatici i zračenje dali rezultate. Usnija je govorila da se oseća bolje, nadala se da će ponovo stati na scenu i zapevati. Dogovarali smo se za intervju i fotografisanje, samo kad joj bude još malo bolje. Ali, ubrzo je ponovo pala u postelju. Dok je bila u Skoplju, pomagali su joj brat i snaja. Zimus se samo čekalo da se vreme malo prolepša kako bi mogla da podnese put do Beograda i odlazak na novu terapiju. Kad je na proleće stigla, prognoze nisu bile nimalo optimistične.
"Nisam raspoložena za viđanja i razgovore jer mi je teško. Od dugog ležanja pojavile su mi se degenerativne promene na kičmi i dok ne uzmem jake lekove protiv bolova, ne mogu da razgovaram ni sa najbližima iz svog okruženja, a kamoli s nekim drugim. A i kad ih uzmem, treba da prođe određeno vreme kako bi one počele da deluju i tada uopšte nisam sposobna za bilo kakvu priču", rekla nam je tada u telefonskom razgovoru.
Ipak, nada je nije napuštala. Drugom prilikom javila se sa ulice:
"Evo, upravo sam izašla iz zgrade bolnice i idem kući. Ponovo su mi produžili terapiju i to uopšte nije lako podneti, ali borim se, šta ću. Ne gubim nadu, verujem da će mi uskoro biti bolje. Bivalo je sve gore.
Trinaestog avgusta 2015. primljena je na intenzivnu negu. Lekovi nisu pomagali i gotovo nije mogla da diše bez boce sa kiseonikom. Takođe, sve duže je spavala, da bi poslednjih dana septembra zapala u besvesno stanje.
Kad je osvanuo 1. oktobar, iznenađujuće sunčan za ovako tmurnu jesen, Usnija je možda i ozdravila. Možda joj se, nakon tri godine patnje i bola bez Šeleta, bez zdravlja, bez muzike i bez sebe, konačno vratio mir koji je tako pažljivo i dosledno gradila čitavog života. Sahranjena je ništa manje sunčanog 4. oktobra na groblju Butel, u Skoplju. Kad ode neko sa toliko juga u srcu, dan ne može da bude drugačiji.
Olga je naša prva glumica koja se pojavila gola na filmu: Zbog raskalašne prirode, patrijarhat je pustio da nečasno umre
Bila je kontroverzna po svakom pitanju, otvorenog uma i shvatanja, ali je to koštalo karijere
Da li se krsna slava slavi prve godine od smti domaćina: Mnogi Srbi prave grešku, a posebno pravilo važi kad nose crninu
Da li se krsna slava slavi prve godine od smti domaćina? Ovu dilemu rešio je teolog Darko Nikolić.
Provela detinjstvo u najvećoj bedi: Ovo je teška životna priča Zorice Brunclik!
To što je rođena Beograđanka, kako kaže, nije joj mnogo značilo, jer je njen otac napustio porodicu i pre nego što je imala vremena da upozna bolji život
SRPSKA SVETINJA ODOLEVA VEKOVIMA: Manastir Đurđevi stupovi prva je vladarska zadužbina Stefana Nemanje (FOTO)
Crkvene porte su poslednjih godina postale sve punije, a vernici se okupljaju u velikim brojevima, kako u manastiru Đurđevi stupovi, tako i u drugim crkvama u Starom Rasu.
Srpski vojnik iz Velikog rata: Trifkova priča o povratku
Nakon velikih strahota Velikog rata, mnogi vojnici su se vraćali kući sa ožiljcima, fizičkim i duhovnim, pokušavajući da obnove život u svetu koji se zauvek promenio.
Komentari(0)