ISHRANA SRBA U 19. VEKU BILA JE JEDNOLIČNA Da li znate kada je krompir stigao u Srbiju i zahvaljujući kome? (VIDEO)

Lepote Srbije

13:00

Gastronomija 0

Krompir je iz Evrope u Srbiju doneo Dositej Obradović, a ovo su biljne kulture u ishrani Srba tokom 19. veka

ISHRANA SRBA U 19. VEKU BILA JE JEDNOLIČNA Da li znate kada je krompir stigao u Srbiju i zahvaljujući kome? (VIDEO)
Shutterstock

Ishrana Srba u 19. veku predstavlja spoj orijentalnih i zapadnjačkih elemenata. Srbija je uvek bila mesto „preloma pogače”, na čijim su se prostorima lomile dve strane — istok i zapad. Najdublji trag ostavila je osmanska vladavina koja je potrajala čak pet vekova. Uticaj osmanske kuhinje bio je najjači u Sandžaku, a najslabiji u Vojvodini — severnije oblasti na početku 18. veka potpale su pod uticaj austrijskog, odnosno nemačkog kulturnog kruga, koji se u Srbiji nazivao po Švabama — švapski — kolonizovanim tokom 18. i 19. veka.. Takođe je bio prisutan i nešto slabiji uticaj Jevreja, Cincara i Jermena. Tek u novije vreme, tj. od sredine 19. veka, prodrli su sa severa zapadnjački uticaji.

Spoj i prožimanja raznih uticaja na ishranu Srba u 19. veku veoma su interesantni. Pored osmanskog uticaja, postoji takođe i značajan upliv nemačkog i mađarskog načina ishrane. Tako da su se paralelno spremali gulaš, paprikaš i sataraš, jela poreklom iz Mađarske, i jela poput đuveča, musake i pilava koja su poreklom iz Turske. Značajan je bio i uticaj podunavskih Nemaca koji su sa sobom doneli tipično nemačka jela. U književnim delima opisivane su te novine u ishrani, a značajna je i pojava novinskih članaka o hrani i receptima.

 

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Biljne kulture u srpskoj ishrani u 19. veku

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Do 19. veka već su se u uzgajanju i upotrebi ustalile one vrste koje nisu bile poznate u našim krajevima u srednjem veku. Iz novootkrivenih prekookeanskih zemalja stigli su nam: paprika, kukuruz, pasulj, a nešto kasnije krompir i paradajz. Pretpostavlja se da je paprika doneta na balkanske prostore krajem 16. veka pod nazivom „indijski biber”Pasulj je, zajedno sa graškom i sočivom donesen krajem 17. veka preko Ugarske. Smatra se da su u srpskim zemljama za turskog vremena pasulj i kupus bili osnov kuhinje

Krompir je iz Evrope u Srbiju doneo Dositej Obradović početkom 19. veka, tačnije na početku Prvog srpskog ustanka. Z. Majdin u jednom svom novinskom članku piše:

Legenda veli da nije naišao na topao prijem, naročito kod srpskog sveštenstva. Ipak, voždov mrki pogled je presudio i za deceniju-dve krompir se „primio” u narodu. Svega pola veka kasnije u Prvom srpskom kuvaru jeromonaha Jerotija Draganovića krompir se pominje kao uobičajena namirnica.

Shutterstock
 

 

Autohtone žitarice na srpskim prostorima su pšenica, ječam, proso, raž, ovas i spelta, a kasnije su stigli heljda, krupnik, pirinač i kukuruz. Kukuruz je stigao tek u 17. veku i uspeo je da potisne pšenicu, što je svojstveno našim krajevima koji su bili pod osmanskom vlašću. To je zato što je kukuruz davao mnogo više prinosa u brdskim predelima nego pšenica

Srbi su naseljavali brda, bežeći od Turaka, koji su zauzeli ravnice. Najznačajnija kultura koju su Turci Osmanlije doneli na balkanske prostore jeste pirinač, poreklom sa područja južne Indije i Kine. Arapi su ga upoznali u Iraku, a Turci su ga preuzeli od Arapa. O njegovom indijskom poreklu svedoče i imena „birindž” i „oriz”, koje potiču iz sanskrita.

Shutterstock
 

 

Stare vrste voća su: jabuke, kruške, kupine, borovnice, jagode (to svedoči postojanje starog naselja Jagodine). Pored njih javljaju se i nove vrste koje su doneli Osmanlije: breskva šeftelija, mušmule, kajsija, šljive zerdelije i šljive požegače, dok je šljiva crvena ranka, autohtona vrsta.

Sve te biljne kulture, kako autohtone, tako i one koje su stizale posle srednjeg veka iz raznih krajeva sveta, bitno utiču na oblikovanje načina ishrane kod Srba u 19. veku.

Hrana kao ogledalo društva

Kao i kod drugih naroda, i kod Srba razlikuje se ishrana različitih društvenih slojeva, gradske i seoske sredine, običnim i prazničnim danima. O tome se govori u knjizi „Privatni život kod Srba u devetnaestom veku”, gde se kaže da se u pripremi i konzumiranju hrane oslikavaju mnogi aspekti društva, kao što su privredni — gajenje određenih žitarica ili stoke, ekonomski — kupovna moć stanovništva, i religijski, koji se odnose na izbor hrane u vreme postova.

Posebno su se razlikovale seoska i gradska kuhinja. Od velikog značaja je bio ekonomski status domaćinstva. Seoska domaćinstva su svu potrebnu hranu proizvodila samostalno. Kupovali su samo ono što nisu mogli sami da proizvedu, a to su šećer, so i ulje.

Ishrana je dosta zavisila od toga da li je godina bila rodna ili ne. Godišnja doba su takođe imala uticaj na način ishrane. Jača hrana se jela u jesen i zimu, a tokom proleća i leta sastojala se od sezonskog povrća i voća. Koristile su se i samonikle biljke — zelje, koprive, pečurke. Takođe su i postovi imali veliki uticaj na način ishrane.

Izvor: vikipedija

Komentari(0)

Loading