GDE JE SRBIN TU JE SLAVA Kako je nastao ovaj jedinstveni običaj i zašto je isključivo srpski praznik?

J. K.

16:14

Zanimljivosti 0

Krsna Slava je jedinstveni običaj Srba, po kom se Srbi razlikuju od ostalih pravoslavnih naroda jer oni slave Imendane.

GDE JE SRBIN TU JE SLAVA Kako je nastao ovaj jedinstveni običaj i zašto je isključivo srpski praznik?
Shutterstock

 

Krsna Slava je nastala u periodu od 7. do 8. kada su srpske porodice i rodovi primali Hrišćanstvo. Na dan kada su se naši preci krstili u hrišćansku veru, to je postala naša Krsna Slava koja je vekovima prelazila sa oca na sina.

Vekovima se postavljalo pitanje otkud takav jedinstveni običaj među Srbima, kako su Srbi primili hrišćansku veru i zašto samo Srbi (i niko drugi) imaju takav običaj?

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Danas znamo da je Krsna Slava isključivo srpski praznik. Ne postoje narodi ni u okolini, niti u daljini koji imaju sličan običaj. Prodična Krsna Slava nas Srbe razlikuje i od ostalih pravoslavnih naroda, koji umesto Slave proslavljaju Imendane tj. svece po kojima nose lična imena. Svako ko slavi Slavu je Srbin, ma gde živeo i ma kako se izjašnjavao na popisima. Slava je, recimo u Severnoj Makedoniji često i jedini način da se raspoznaju većinske srpske od manjinskih bugarskih porodica na tom prostoru.

Običaj Krsne Slave se sreće u tragovima i kod rimokatolika u Boki Kotorskoj, Konavlima, zapadnoj Hercegovini, Dalmaciji itd, ali i kod Albanaca rimokatolika u severnoj Albaniji, nekih muslimana u Bosni i Hercegovini i Raškoj, Polimlju, kao i kod naših Goranaca i Janjevaca. Po mišljenju etnologa u pitanju su ostaci pravoslavnih Srba koji su promenili veru u nekom istorijskom trenutku.

Hrišćanstvo je prisutno u srpskim zemljama još od najranijih, apostolskih dana. Ono se širilo u prvi mah po urbanim sredinama poput Sremske Mitrovice, Beograda, Kostolca, Niša i primorskim gradovima poput Soluna, Salone, Splita, Raguze, Zadra da bi se kasnije proširila po unutrašnjosti Balkana. U blizini tih primorskih gradova naši preci dolaze u prvi dodir sa Hrišćanstvom i polako počinju da ga primaju.

Najnovija istraživanja pokazuju da je najveći broj Srba primio hrišćanstvo već u 7. veku, a ne kao što se ranije pretpostavljalo da se to dogodilo do 9. veka. Takođe se iz istorijskih izvora da primetiti da se jedan deo našeg naroda neko vreme držao vere svojih starih, iz otpora prema tome što je novu veru pomagala državna vlast iz Carigrada, u strahu da bi primajući veru od Romeja još više potpali pod romejsku vlast. Naročiti otpor vidljiv je u srpskoj neretljanskoj oblasti Paganiji, koja je zbog toga i ponela takvo ime.

Shutterstock
 

Rad Carigrada na širenju nove vere u unutrašnjosti Balkana veoma se pospešuje polovinom 9. veka, kada se naslednik srpskog kneza Vlastimira—Mutimir Vlastimirović (851-891) pokorio romejskom caru Vasiliju I Makedoncu (867-886). Tada je dosta našega naroda primila hrišćanstvo, a naročiti uspeh je zabaležen upravo u Paganiji među Neretljanima koji su se prethodno najviše tome opirali.

Za razliku od svih ostalih slovenskih naroda, koji su Hrišćanstvo primali trenutkom krštenja njihovog kneza odnosno monarha, proces primanja Hrišćanstva kod Srba tekao je u najvećoj meri postepeno pleme po pleme, porodica po porodica i čovek po čovek. Dan na koji je neka porodica ili pleme krštenjem prešlo na Hrišćanstvo počinje da se obeležava kao Krsna Slava, dok svetac koji se na taj dan obeležavao, postaje porodični zaštitnik. Tako je nastala današnja porodična Krsna Slava.

U procesu primanja Hrišćanstva i zasnivanja proslava porodičnih svetaca, zadržali su se i neki predhrišćanski elementi ali oni u hrišćanskom ruhu dobijaju potpuni crkveni i biblijski sadržaj i samim tim blagoslov Crkve. Slavljenje Krsne Slave je ostala najvažnija neprekinuta tradicija kod Srba još od vremena pokrštavanja u 7. veku do danas. Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali se Slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda.

Srbin je slavio i slavi Slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku najtežeg ropstva pod Turcima. Srbin Slavu slavi i u vreme i nevreme—u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju.

Uvek je važno imati slavski kolač, žito, vino i sveću (koja se pali za preminule pretke, a ne za ”žive” ili fizički preminule svece) i to je sve što je potrebno za obeležavanje ovog praznika.

Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojnički hleb (tajin) pevali slavski tropar, palili komadić voštanice koji su od kuća ili crkava poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Čak i u vreme najgrđeg komunizma kada su proganjani oni koji su išli u Crkvu, Slava je ipak obeležavana u tajnosti, sa spuštenim roletnama i slavarima koji su krišom slavili Slave.

Slava se prenosi po muškoj liniji, sa kolena na koleno, sa oca na sina. Zato danas relativno lako možemo da pratimo koje su porodice sa istim prezimenima, a potiču od istog pretka i to samo po tome koju Slavu slave. Sve dok sinovi žive sa ocem u istoj kući, onda svi zajedno slave Slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, oženi se i ne živi više sa ocem, on po običaju počinje da u svom domu slavi Krsnu Slavu, bez obzira što otac nastavlja da slavi istu Slavu.

Shutterstock
 

Slava se slavi tako što domaćin odnese kolač i žito u Crkvu, i pre Liturgije ili posle sa sveštenikom ih osvećuje. Takođe, sveštenik može da dođe u kuću slavara i obred obavi tamo. Nakon osvećenja kolača i žita, u domu slavara se sprema svečani ručak (u posne dane posan ručak) na koji dolazi familija i prijatelji (koji se na poseban način zovu ili se uopšte ne zovu u zavisnosti u kraja i lokalnih običaja).

U nekim krajevima se priprema i večera uoči Slave (nakon večernje službe), na koju dolaze gosti, i to se zove navečerje praznika. Negde se slavi i drugi, pa i treći dan Slave.

Nažalost, odsustvo veronauke u vreme komunizma uslovilo je da se Slava poslednjih godina pretvorila skoro isključivo u slavsku gozbu, na kojoj, niti domaćin, niti gosti znaju o pravom smislu i suštini Slave, pa čak ništa ni o svetitelju koji se slavi.

Komentari(0)

Loading