U celokupnoj istoriji svetske nauke verovatno nije bilo veće krađe i obmane od prisvajanja tuđih naučnih rezultata koje je počinio Albert Ajnštajn, predstavivši kao sopstveno zapravo delo svoje žene Mileve Marić.
Printscreen/Instagram
Mileva je još u ranoj mladosti pokazala crte genijalnosti u oblasti matematike i fizike, o čemu svedoče njeni biografi Đorđe Krstić, Desanka Đurić–Trbuhović i Dragan Milićević. Rođena je u Titelu 1875. godine s deformacijom kuka, pa će joj taj fizički nedostatak u životu mnogo muka zadati. Otac joj je priuštio kvalitetno obrazovanje, a već u detinjstvu je dobro naučila nemački jezik. Uvek se isticala kao najbolji đak u razredu, čudo od deteta. Zbog bolesti i čestih očevih selidbi, morala je u nekoliko navrata da pravi prekide u školovanju, ali su joj rezultati uvek bili izvrsni. Godine 1896. upisala se na Politehnikum u Cirihu, položivši s odličnim uspehom veoma težak prijemni ispit. U toku studija upoznala se sa Albertom Ajnštajnom, koga je privuklo Milevino znanje i vrednoća, dok ona, bez ikakvog prethodnog ljubavnog iskustva i sa fizičkom manom, nije mogla da odoli njegovoj slatkorečivosti. Osećajući se pomalo socijalno inferiornom u švajcarskoj sredini, Mileva je pristala da komunikativnom Albertu, skromnih intelektualnih sposobnosti, pomaže u učenju, postepeno naivno prihvatajući njegovo udvaranje i potčinjavajući se njegovoj visoko izraženoj ličnoj koristoljubivosti. "Svakodnevno učenje i obučavanje Alberta Milevu usporava u njenom studiranju. Ona to ne primećuje jer je vodi njena zla sudbina. Albertovo znanje je "tanko", šupljikavo i nedovoljno. On nema izgrađene radne navike, nesamostalan je, nestabilan, uvek u oblacima. Skromnog znanja, on nije u mogućnosti da shvati suštinu veoma kvalitetnih predavanja koje izvode najbolji evropski autoriteti za fiziku i matematiku." (Dragan Milićević: Mileva Marić–Ajnštajn – Planetarni genije, Beograd 1999., str. 41.)
Tisa je srednjeevropska reka i najduža pritoka reke Dunav.
Mileva je uspešno ostvarivala direktnu komunikaciju sa svojim profesorima, naučnicima svetskog glasa i nobelovcima, dok je Albert često bežao i sa predavanja. Milevini seminarski radovi izazivali su sveopšte divljenje. Godine 1897. ona prelazi u Hajdelberg da bi slušala predavanja vodećeg svetskog eksperimentalnog fizičara Filipa Lenarda, ali se posle šest meseci vraća u Cirih ne mogavši ljubavnoj čežnji da odoli, pa vreme gubi u podučavanju samoživog mediokriteta. Tu Albertovu samoživost i nekorektnost jasno su uviđali najbliži Milevini prijatelji, ali ona nije reagovala na njihove primedbe i zapažanja. "Strasno zaljubljena, Mileva nije u stanju da oseti da Ajnštajn nju ne voli i da prava ljubav podrazumeva konkretne postupke u najrazličitijim vidovima ispoljavanja. Nije svesna da i on u ispoljavanju ljubavi mora da bude konkretan. Ona voli i daje. Od njene ljubavi Ajnštajn ima veliku korist. Na studije je došao sa slabim, šupljikavim znanjem, kako će sam kasnije priznati biografu Karlu Zeligu: nije imao radne navike u redovnom učenju, na predavanja nije redovno išao..., i pored svega će studije u roku završiti!?" (str. 55.) Mileva je zapostavila rad na sopstvenom, a posvetila se pisanju Albertovog diplomskog rada i spremanju ispita. Uporedo je spremala Specijalnu teoriju relativiteta, bila izlagana mržnji Albertovih roditelja, a izabranik njenog srca je ostavio trudnu. Tako je na prvom pokušaju pala na diplomskom ispitu, što su njeni neprijatelji koristili da je zlonamerno lažno prikažu kao lošeg studenta. Ipak, njoj su profesori po diplomiranju nudili da ostane na fakultetu kao asistent, ali nikome ni na pamet nije padalo da asistenturu ponudi Albertu.
Kada je profesor Veber odbacio kao lošu doktorsku disertaciju Alberta Ajnštajna, Mileva Marić ulazi u sukob sa svojim mentorom i demonstrativno povlači iz procedure sopstvenu, već odobrenu disertaciju. Povlači se u kućnu osamu, faktički postajući domaćica i nastavlja rad na uobličavanju teorije relativnosti. "Zaista je nad njom urađena vešta manipulacija, u više varijanti, u raznim situacijama. Naterati vaspitanu, poštenu, vrednu, radnu i izuzetno inteligentnu ženu, koja ni mrava ne bi zgazila, da postane ogorčena svađalica, ne može makar ko. Taj čovek mora biti majstor. Vrteti oko malog prsta nekog tako jakog i genijalnog, to može samo ekspert. Mileva nikada do tada nijedan svoj problem nije rešavala bez razuma i na silu. Pod Albertovim uticajem će ona postati svađalica. S bitnom razlikom što se Ajnštajn svađao sa profesorima zbog svog školskog neuspeha, a Mileva zbog tuđeg. U stanju "slepe", nerazumne zaljubljenosti Mileva postaje pion na šahovskoj tabli svoga života. Poteze je vukao čovek koga je toliko volela." (str. 67.)
Mileva Marić je na specijalnoj teoriji relativiteta počela da radi još 1897. godine, mukotrpno osnovne postavke objašnjavajući neobdarenom Ajnštajnu, slabog pamćenja i još slabije sposobnosti razumevanja. Prilepivši se uz naivnu ženu kao krpelj, vrlo brzo će njen rad početi da tretira kao zajednički. "On se neće 1903. godine "oženiti" s Milevom već sa specijalnom teorijom relativnosti i drugim naučnim radovima koje je ona stvarala." (str. 131.) Već 1905. taj je rad potpuno prisvojio od žene koju nikada nije voleo, ali je uspevao da je maksimalno potčini i iskoristi. "Ajnštajn je brzo shvatio veličinu i značaj Teorije, i za njega i za svetsku fiziku. To je bila njegova životna šansa. Znao je da je samo pitanje vremena kada će Teorija proslaviti njenog potpisnika. Sebe je video u svoj toj dolazećoj slavi. Bio je ushićen na samu pomisao da će postati prvi fizičar sveta. Eto, kako i zašto je uspevao da se kontroliše da Mileva ne primeti njegova prava osećanja." (str. 132.)
Svetsku slavu Ajnštajn je stekao te 1905. godine, ali je Milevu još zadržao jer je ona uporno radila i na Opštoj teoriji relativiteta, a paralelno s tim mu pisala i druge zapažene radove. Svojim prijateljima se poveravao da mu je žena smrdljiva i odvratna, ali da mora da izdrži njeno prisustvo u svom životu i, što mu najteže pada, da glumi ljubaznost i prijatnost. Večiti propalitet u toku školovanja i nemoralni gotovan dalje izrabljuje zaljubljenu ženu i dok ona razvija Opštu teoriju relativiteta, Ajnštajn 1911. počinje ljubavnu romansu sa svojom rođakom obećavajući da će ženu i decu oterati čim Mileva završi započeti posao. Bezdušan prema sopstvenoj deci, sistematski je uništavao sve tragove Milevinog naučnog truda i uspeha, spalio veliki broj pisama, pokazujući se beskrupuloznim i pokvarenim, kakvi su uostalom bili i njegovi roditelji. "Herman i Paulina Ajnštajn neće priznati Milevinu i Ajnštajnovu decu za svoje unuke. Neće ih ni jedan jedini put posetiti, uzeti u naručje, poigrati se sa njima. Za njih će ta deca biti nepostojeća, mrtva. Ovo je retka i neverovatna situacija. Izuzetno je retko i za normalan um neshvatljivo da baba i deda mogu da mrze decu svoga jedinca. Kakvi su to mozgovi, gde su vaspitavani i stvarani, kada mogu da toliko mrze decu u kojoj teče njihova krv?" (str. 204.) Sledeći roditelje i Albert Ajnštajn će prema svojoj deci iskazati besprimernu mržnju i netrpeljivost, krajnje nečovečno se prema njima poneo, dokazujući svoju moralnu nakaznost i duhovnu prazninu. Takav monstrum u psihološkoj i socijalnoj sferi nikako nije mogao biti genije u naučnoj.
kuća gde je rođena Mileva Marić Ajnštajn: (Vojvodina, Titel) Shutterstock
Ne samo da je Ajnštajn uništio sve tragove Milevinog rada na specijalnoj i opštoj teoriji relativiteta, originalne spise na kojima je bio njen rukopis, nego je gotovo u potpunosti izbrisao uspomenu i sve zvanične dokumente o postojanju njihove kćerke Mizerl, kao i podatke o Milevinoj doktorskoj disertaciji. Mileva je ipak sačuvala Ajnštajnova pisma, pa se na osnovu njihovog sadržaja neke činjenice mogu precizno rekonstruisati. Kao na primer njegovo raspitivanje o detetu iz 1901. godine, dakle, pre Milevinog porođaja, do kog je došlo početkom 1902., kao i oklevanje da se venča sa devojkom koja je imala mnogo problema sa porodicom i novosadskom gradskom sredinom zbog vanbračne trudnoće. Kad se Mizerl rodila, Ajnštajn insistira da je majka vodi u Novi Sad bez upisivanja u matične knjige. U Novom Sadu Mizerl se razbolela od šarlaha i umrla. Tek početkom 1903. godine Albert i Mileva su se venčali i 1904. dobili sina Hansa-Alberta. Tajna o postojanju Mizerl i njenoj tragičnoj sudbini razotkrivena je tek posle trideset godina. Njihovo treće dete, sin Edvard, bio je pisihički bolestan. Ajnštajn je, stekavši svetsku slavu Milevinim radovima, ženu i oba sina najurio 1913. godine i oženio se svojom rođakom. Ni o Edvardu nikada nije brinuo, za njegovo izdržavanje i lečenje ni dinara nije poslao, a više od dvadeset godina ga uopšte nije video, od 1933. do svoje smrti 1955. Edvard je neprekidno oca optuživao kao pravog krivca za svoju tešku mentalnu situaciju.
Da bi je privoleo da do kraja života ćuti o velikoj tajni, Albert je 1922. godine celokupan novčani iznos Nobelove nagrade predao Milevi. Međutim, u Nemačkoj se već pisalo da je njegovo delo plagijat, da on jednostavno nije bio sposoban da nešto takvo veličanstveno stvori. Mnogi će ukazivati na nesumnjivi Milevin doprinos, na čemu će se posebno angažovati nemačka ženska udruženja. Pošto se Albert Ajnštajn već uveliko politički angažovao u svetskom cionističkom pokretu, njegovi sunarodnici su svako logično i argumentovano osporavanje Ajnštajnovog autorstva nad dve velike fizičko-matematičke teorije nastojali da diskvalifikuju kao antisemitizam. Ali, otkad je oterao suprugu Milevu, pa do kraja života, Albert Ajnštajn nije bio u stanju da napiše nijedan novi naučni rad. Sveo se na duhovitog verbalnog žonglera i logoreičnog plejbojskog popularizatora nauke, vodeći strogo računa da se ne upusti u ozbiljne teorijske rasprave u društvu istaknutih naučnika koji bi lako i jednostavno prepoznali njegovo šarlatanstvo. Ajnštajn je uprošćena predavanja držao ljudima koji ionako ništa nisu razumevali, nego su dolazili da ga slušaju zbog medijskog spektakla koji su mu vešti javni promoteri redovno pripremali.
Dud je nekada bio zaštitni znak Banata. Bilo ga je ispred svake kuće, kako u gradu tako i u selima. Upijao je vlagu iz kuća zidanih od blata, njime su se hranile svinje i živina, od duda se pekla rakija… A hlad koji je pravila krošnja ovog drveta bio je skoro kao onaj od stoletnog oraha.
Shutterstock
Komentari(0)