JEDAN OD PRVIH SVETSKIH FOTOGRAFA „Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo, a sada je sve prošlo“
Anastas Jovanović se rodio 1817. godine u mestu Vraca u Šopluku, tadašnje Osmansko carstvo, današnja zapadna Bugarska. Njegov otac Jovan, kao i njegovi stričevi, bavio se trgovinom.
Godine 1831, posle očeve smrti, prešla je u Beograd i Anastasova majka Marija koja je poticala iz najuglednije kuće u Vracu. Godine 1832. počela je da radi u Beogradu Državna štamparija. Anastas je od početka zainteresovano pratio šta se tu radi i privlačilo ga je sve što se tamo zbivalo. Prvo je započeo da uči terzijski zanat, a zatim je bio primljen da u Knjažesko-serbskoj tipografiji uči za slovolivca.
Knez Miloš ga šalje u Beč, na (likovnu) Akademiju svete Ane, da uči bakrorez. Anastas je kao jedan od pitomaca kneza Miloša dobio Nastavlenije (uputstvo) od šest tačaka mladim ljudima koje su knez i srpska vlada slali u inostranstvo na studije. Tu je između ostalog pisalo: da ne zaborave na žrtve koje čini otadžbina da bi oni učili u stranim zemljama, da ne primaju sve tuđe običaje a zaborave svoju narodnost, već da prime samo ono što je najbolje, itd.
1840. godine imao je u Beču prilike da vidi tehniku snimanja na metalne ploče francuskog slikara i jednog od izumitelja fotografije Luja Dagera. To je bio prvi susret i dodir Anastasa s fotografijom, tehničkim čudom prve polovine XIX veka. Njega je veoma zanimao taj pronalazak, i zapazio je da na druge studente Akademije fotografija nije ostavila utisak niti ih je privukla. Uz materijalnu pomoć svog zaštitnika i prijatelja Teodora Tirke kupio je Fojgtlenderovu kameru s objektivom Jozefa Pecvala – model No. 3, koja ga je koštala 100 forinti.
Anastas s ponosom beleži u svojoj Autobiografiji, „da sam u celom slavenskom svetu ja prvi koji sam počeo da se zanimam fotografijom". (Kasnije istoriografska saznanja su pokazala da nije bio dovoljno dobro obavešten, budući da je u slovenskom svetu već bilo fotografa pre njega!). Od tada pa do smrti pratio je sve pronalaske i usavršavanja u fotografiji.
Kao odani prijatelj i saradnik Obrenovića, po njihovom dolasku u Srbiju on preuzima značajne javne funkcije. Naimenovanjem na položaj upravitelja dvora kneza Mihaila 1861. godine, dostigao je najviši stepen u svojoj društvenoj karijeri.
Posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine, povukao se s položaja upravitelja dvora iako je bio zamoljen da ostane uz maloletnog kneza Milana. Od tada je živeo povučeno, u svojoj kući u Beogradu. Pratio je tehničke novine i bio među prvima u Srbiji koji je u svoju kuću uveo telefon. Bavio se i usavršavanjem mikrofona. Umro je 1899. godine u svojoj kući u Kosovskoj ulici br. 25 u Beogradu, okružen svojom decom. Njegova kći Katarina zabeležila je njegove reči kratko vreme pred smrt: „Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo, a sada je sve prošlo“.
Milica je sa 20 godina abortirala i nikom ništa nije rekla: A onda joj se jednog dana javio Sveti Vasilije Ostroški, posle toga nikad više nije bila ista
Milica je doživela pravo čudo na Ostrogu, posle toga više nikad nije bila ista
Otac Srpkinje počinio strašan greh, ona pitala popa da li se gresi prenose na pokolenja: Evo do kog kolena se nasleđuje
"Silno me interesuje koliko mi, kao potomci svojih upokojenih srodnika snosimo odgovornost za njihov greh?", ovim rečima se srpskom svešteniku obratila jedna žena. Ona je detaljno objasnila kakav greh je počinio njen otac i plaši se da li i do kog kolena posledice greha trpi potomstvo.
Zorici su birali sliku za spomenik, a onda je otišla u manastir Tumane: Prišla sam igumanu Dimitriju, a on mi rekao 4 reči i život dobija smisao
Autosugestija, vera ili zvanična medicina?
Otac Predrag otkrio zašto danas brakovi lako pucaju: Za sve krivi muškarci koji prave 1 grešku, a sve se vidi pre braka
Odnos između muškarca i žene oduvek je bio izvor raznovrsnih tema za diskusiju, označen kao jedan od najkompleksnijih aspekata ljudskih odnosa.
BIO JE NAJINTRIGANTNIJI STANOVNIK BEOGRADSKOG ZOO VRTA: I dalje se prepričava Samijevo spektakularno bekstvo dorćolskim krovovima
Davne 1988, početkom januara, Beograd je postao bogatiji za jednog neobičnog sugrađanina, a Zoološki vrt je dobio novog stanara, koji je po mnogo čemu bio prvi.
Komentari(0)