I dok su neki od tih običaja duboko ukorenjeni u pravoslavnoj tradiciji, drugi su se s vremenom toliko odomaćili da ih mnogi smatraju obaveznim, iako sa učenjem Crkve imaju vrlo malo zajedničkog.
Jedan od njih, prema stavu Srpske pravoslavne crkve, može da predstavlja ozbiljno odstupanje od suštine hrišćanskog ispraćaja pokojnika.
Kada se sahrana pretvori u gozbu
Prema crkvenom učenju, najvažniji deo sahrane jesu opelo, molitva, paljenje sveća, žito i pomen. To su trenuci u kojima se porodica i prijatelji mole za pokoj duše preminulog i za oproštaj njegovih grehova.
Međutim, u mnogim krajevima Srbije i dalje je prisutan običaj pripremanja veoma bogate trpeze sa velikim količinama hrane i pića.
Kada se, nakon sahrane, okupljanje pretvori u raskošnu gozbu, a pojedini gosti preteraju u jelu i piću, gubi se smisao samog događaja. Prema crkvenom stavu, takvo ponašanje smatra se nedoličnim i grešnim, jer trenutak tuge i molitve pretvara u nešto što nema veze sa dostojanstvenim sećanjem na pokojnika.
Šta je za Crkvu zaista važno
Dužnost vernika jeste da se pokojnih sećaju kroz molitvu, parastose, paljenje sveća i održavanje grobova.
Mnogo je važnije, prema crkvenom učenju, učiniti dobro delo za pokoj duše - pomoći siromašnima, dati prilog crkvi, bolnici ili humanitarnoj ustanovi - nego trošiti velike sume novca na stvari koje nisu suština pravoslavnog običaja.
U tom smislu, pažnja se usmerava na duhovni, a ne na spoljašnji aspekt oproštaja.
Pored bogatih trpeza, Crkva skreće pažnju i na druge običaje koji mogu da opterete porodicu u trenucima tuge.
Kupovina skupih venaca, podizanje raskošnih grobnica i organizovanje velikih gozbi često iziskuju ozbiljne troškove, iako nisu ono što se smatra najvažnijim u hrišćanskom ispraćaju.
Suština nije u tome koliko će sahrana izgledati impresivno, već koliko će biti prožeta molitvom, poštovanjem i sećanjem.
Običaji koji nisu deo crkvene tradicije
U pojedinim krajevima i dalje se praktikuju različiti narodni običaji, poput klanja takozvanog "dušnog brava" za četrdesetodnevni pomen.
Iako su takve prakse duboko ukorenjene u pojedinim porodicama, one ne spadaju u zvanične crkvene običaje.
Crkva naglašava da su za parastos dovoljni molitva, osvećeno žito, sveće i dostojanstveno okupljanje porodice.
Sećanje koje ima istinski smisao
Kada izgubite voljenu osobu, prirodno je da želite da učinite sve što možete u njenu čast. Ipak, prema pravoslavnom učenju, najvrednije što možete dati pokojniku nisu raskoš, obilje hrane ili skupi ukrasi, već iskrena molitva i dobra dela.
U tome se, prema Crkvi, nalazi pravi smisao sećanja - u tišini, poštovanju i veri da ljubav prema onima koji su otišli ne prestaje.
Komentari (0)