Vi se rugate, ovo je ruganje upokojenima - rekao je otac Popović, a zatim su usledili i komentari.
Printscreen/Instagram
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
-Tu gde sam sedeo, baba sedi u čelo, što je umrla. Njoj stavili stolicu u prednje čelo, ja sedim sa desne strane. Ja kažem: "Za koga je ovo?" Kaže: "To je za babu." To su ljudi koji su liturgijski, ljudi koji su crkveni, koji su svake nedelje u crkvi. Sveštenika nisu stavili u čelo nego su stavili garderobu od pokojne babe na čelo. Ajde, neka to bude, ajde... Garderoba, ajde, neka se pokaže da nam taj neko nedostaje, taj koji više nije tu, ali neka se tu završi sve. Ali kada su krenule sarme, oni sarmu babi u tanjir i tako redom. Kad na kraju oni meni da treba da idemo. Ja kažem da se slažem, ali dok baba ne pojede sarmu, neće da idemo nigde. Onda možemo kući svi. A oni me gledaju. Pa što si sipao, je l si sipao sarmu? Neka baba pojede: "Jedi baba. Jedi, nemoj da pričaš sada, sipali ti, jedi. Oni mene gledaju kao da sam ja blesav. Kažem: "Dobro bre ljudi, vi idete u crkvu svake nedelje, zašto izvodite cirkukus. Vi se rugate, ovo je ruganje upokojenima - rekao je otac Popović, a zatim su usledili i komentari.
"Možda je pogrešno, a možda nije. Ti običaji se prenose sa kolena na koleno. I mislim da je teško porodici da u trenutku kada izgubi svoga i kada je u najvećem bolu da ne uradi sve što mu kažu iz straha da ne uradi nešto pogrešno za svog umrlog. A svima nama je lakše kada znamo i verujemo da su naši preminuli sa nama 40 dana i taj osećaj praznine je pokušaj umanjenja bola jer do " juče" je ta osoba sedela sa nama. Meni je preminuo suprug i to je bilo jako teško i neprihvatljivo i bez razmišljanja sam prihvatila da njegova slika i odelo budu pored mene. I ta hrana je samo namenjena pokojniku da " vidi", da ga nema, da mu se olakša odlazak. Svi ti običaji su verujem nastali iz velike tuge za umrlim. Zato svi koji se ovome smeju su oni koji tu tugu nisu doživeli."
"Tako se oče desilo kad smo sahranjivali moju ujnu (93god.) i njena drugarica postavila sve u čelo stola za nju. I svestenik dolazi i pravo u čelo da sedne, kad su babe skočile: "Neee pope". Sveštenik ustade pa pita šta bi? One mu rekoše da je to Evicino mesto. Sveštenik ih pogleda i rece: "Slušajte me dobro, ono žito, vino, sveće i molitva to je bilo za Evicu, a ovo ovde je za nas. Evica sto je jela, jela je. Danas ja jedem za nju. Babe se ućutale, spustile glavu i kažu tako je oče."
Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
Roman koji nije samo književno delo, već hronika jedne kulture, mentaliteta i ženske sudbine u patrijarhalnom društvu kraja 19. veka. Sofka iz „Nečiste krvi“ nije samo lik – ona je ogledalo Vranja onog doba.
U selima oko Kragujevca i Topole, sve do sredine 20. veka negovao se neobičan običaj – ukrašavanje slavskog kolača crtežima od voska. Te šare nisu bile samo ukras, već i molitva, poruka i izraz domaćinske časti. Danas ovu tehniku poznaje samo nekoliko žena u Šumadiji.
Na prostranstvima Pešterske visoravni, gde se reči gube u vetru, pastiri su razvili poseban način komunikacije – kroz zvižduke. Ovaj gotovo zaboravljeni običaj nazivan „govor duva“ bio je deo svakodnevice stočara koji su provodili dane na otvorenom, daleko jedni od drugih.
Vojislav Ilić Mlađi, često u senci slavnog imenjaka, ostavio je snažan pesnički trag u srpskoj književnosti početkom 20. veka. Njegove pesme o Šumadiji, narodu i običajima danas su nepravedno zaboravljene, iako su svedočanstvo o vremenu u kojem se narodna duša pretakala u stih.
Vrlo često se ljudi iznenade kada vide običaje u pojedinim delovima naše zemlje vezano za sahrane, a prenosili su se sa kolena na koleno i sve do danas opstali.
Komentari(0)