Laza Lazarević, poznati srpski pisac i lekar, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti i medicini. NJegov životni put i književni rad predstavljaju zanimljivu priču o talentu, predanosti i ličnoj tragediji.
Zbog kvaliteta svog pisanja prevođen je na dvadeset jezika. I sam je prevodio strane pisce na srpski jezik. Uspeh je postigao i kao lekar, imao je razvijenu privatnu praksu.
Bio je ugledni član društva. Vodio je raskošan život. Živio je u prekrasnoj vili. Lečio kralja.
Međutim, ugled i slavan život nikad ga nisu promenili. Celi život ostao je odmeren, pažljiv i uravnotežen. Tako je besplatno pregledao beogradske učenike i još neke skupine društva. Kome je bilo potrebno, delio je lekove, odeću i slično.
Lečio duševne bolesnike
"Bolesnici s mentalnim poremećajima primani su na lečenje po nalogu suda, što je neretko bila praksa i u naprednijim zemljama Evrope i Zapada. U arhivi i dokumentaciji bolnice "Dr Laza K. Lazarević" u periodu od 1880. do 1887. godine čuva se 156 istorija bolesti u koje su unete „lekarske svedodžbe“, a 50 je svojom rukom pisao i potpisao dr Laza K. Lazarević. On je u navedenom periodu opservirao gotovo trećinu hospitalizovanih duševnih bolesnika ondašnje cele Srbije."
Jeziva smrt
O tome kako je izgledala njegova smrt danas znamo iz pisma njegovog šuraka svom bratu Nikoli Hristiću. Delove ovog pisma koji se odnose na poslednje časove Laze Lazarevića prenosimo u celosti:
"Tebe će sigurno interesovati kako je naš siromah Laza izdanuo, pa sam u stanju da ti to ispričam, jer sam mu ja i zapalio sveću i vidio poslednji izdah njegove duše i poslednji izraz njegovog lica.
Sama bolest napredovala je jako, disao je tako teško i sa takvim naponom da je tuga bilo gledati. Od muke je jaukao. Većinom je bio u nekom polusnu; sve je nešto rukama pipao i govorio neke bezvezne reči. Međutim, razbirao se vrlo često i, uopšte, može se reći da je bio priseban gotovo do poslednjeg momenta.
Pečenje hleba ispod sača u selima Homolja: Miris detinjstva koji se ne zaboravlja
U zabitim domaćinstvima istočne Srbije, hleb se i danas mesi ručno, sa sopstvenim kvascem, i peče pod užarenim sačem – kao pre sto godina
"Ruganje pokojnicima": Otac Predrag istakao 1 običaj koji Srbi praktikuju na sahrani, a zapravo nije u skladu sa crkvom
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Uroš Predić i njegovi zapisi o srpskom selu: delo slikara koji je pisao kao hroničar
Iako je najpoznatiji kao slikar koji je oslikao lice srpskog naroda, Uroš Predić je iza sebe ostavio i pisane tragove o svakodnevici, verovanjima i običajima sela iz kojih je crpeo inspiraciju. Njegovi zapisi iz Orlovata i Banata, danas sačuvani u beleškama, pisamima i memoarima, prava su književnost u zrnima.
Izrada gajdi u selu Kamenica kod Knjaževca: poslednji čuvar zvuka starog Istoka
Na obroncima Stare planine, u selu Kamenica nadomak Knjaževca, još uvek postoji radionica u kojoj nastaju gajde – tradicionalni duvački instrument koji je vekovima bio pratnja svadbi, praznika i pastirskih priča. Sve se pravi ručno, od prirodnih materijala, bez šablona i mašina.
Paljenje strnjike uz pesmu i vino: zaboravljeni prolećni običaj iz sela Guberevac kod Rekovca
U Levču, između Jagodine i Kragujevca, nekada je proleće započinjalo paljenjem strnjike – ali ne kao danas, u tišini i opasnosti, već kao ritual sa pesmom, rakijom i okupljanjem sela. U selu Guberevac, ovaj običaj je bio znak da se zemlja čisti ne samo od korova, već i od zlih sila.
Komentari(0)