Pre nego što je skočio u smrt Branko Ćopić je u hotelu „Moskva“ učinio neverovatan gest: "Imam, verujte, veliki razlog“
"Ceo narod će Branka žaliti i kao čoveka i kao pisca koji je našem narodu mnogo dao.", pisala je Desanka Maksimović. U poruci koju je ostavio svojoj supruzi napisao je: “Zbogom lijepi i strašni živote!”
Bio je prvi komšija Desanke Maksimović, praktično su živeli "pod istim krovom".
"Ne mogu prosto da zamislim da njega može smrt da uzme. Kada se samo setim njegovih divnih humoristickih priča. Kad god bismo, ma gde, čitali on je bio glavni.", napisala je Desanka o Branku za Politiku.
Branko Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine, a tragično je preminuo pre 39 godina, 26. marta 1984, izvršivši samoubistvo skokom sa Savskog mosta. Iza sebe je ostavio više od 50 pripovedaka, kratkih priča, romana i pesama i jedan je od najčitanijih i najuspešnijih pisaca sa ovih prostora.
Možda vas zanima:
Četinari koji ne znaju za smrt – Norveška kroz oči Isidore Sekulić
Srpska književnica otkrila je Norvešku pre više od jednog veka, donoseći sa sobom slike fjordova, ribarskih sela i tišinu koja ima glas.
Prognana pesnikinja: Kako je Desanka Maksimović pisala stihove na papiru od šećera
Kako je nežni glas srpske poezije preživeo proterivanje i ratne godine, pišući i na papiru iz pakovanja šećera.
Možda vas zanima:
Četinari koji ne znaju za smrt – Norveška kroz oči Isidore Sekulić
Srpska književnica otkrila je Norvešku pre više od jednog veka, donoseći sa sobom slike fjordova, ribarskih sela i tišinu koja ima glas.
Prognana pesnikinja: Kako je Desanka Maksimović pisala stihove na papiru od šećera
Kako je nežni glas srpske poezije preživeo proterivanje i ratne godine, pišući i na papiru iz pakovanja šećera.
Možda vas zanima:
Četinari koji ne znaju za smrt – Norveška kroz oči Isidore Sekulić
Srpska književnica otkrila je Norvešku pre više od jednog veka, donoseći sa sobom slike fjordova, ribarskih sela i tišinu koja ima glas.
Prognana pesnikinja: Kako je Desanka Maksimović pisala stihove na papiru od šećera
Kako je nežni glas srpske poezije preživeo proterivanje i ratne godine, pišući i na papiru iz pakovanja šećera.
Rođen je u mestu Hašani u Bosanskoj Krajini, gde je završio osnovnu školu. Učiteljsku školu pohađao je u Banja Luci, Delnicama i Sarajevu, da bi diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na pedagogiji.
Printscreen/Youtube
Deda kao najveća inspiracija
Otac mu umire kada je imao samo četiri godine, a on odrasta sa majkom, sestrom, stricem i dedom za koga je bio posebno vezan i često govorio da mu je on bio najveća inspiracija. U osnovnoj školi došao je i do prvih knjiga. Bilo ih je vrlo malo, ali je, kako je jednom rekao, svaku zapamtio. Prvo delo je objavio već sa 14 godina u omladinskom časopisu “Venac”, a kao književnik biva primećen već u ranim studentskim danima i 1939. godine osvaja nagradu “Milan Rakić”.
Tokom Drugog svetskog rata Branko je bio ratni dopisnik i pripadnik ustanika narodnooslobodilačke borbe. Iako pre svega satiričar, rat ostavlja trag u njegovom stvaralaštvu, pa se tih godina u njegovim rečenicama može pročitati strah i žalost koje je osećao usled teške situacije koja je zadesila njegov rodni kraj.
Pisanje za decu je najlepši posao
Jedno od njegovih najlepših dela, “Bašta sljezove boje”, posvetio je svom prijatelju Ziji Dizdareviću, ubijenom u logoru Jasenovac. U posleratnom periodu bio je urednik više dečjih časopisa i danas se smatra jednim od najvećih dečjih pisaca.
- Pisanje za decu za mene je najlepši posao, najprijatnija zabava i najbolji odmor. Kad završim jednu knjigu za decu, ja se osećam tako veseo i raspoložen kao da se vraćam s neke velike majske svečanosti - napisao je Ćopić.
Neka od njegovih najpoznatijih dela su “Prolom”, “Doživljaji Nikoletine Bursaća”, “Orlovi rano lete” i za najmlađe čuvena “Ježeva kućica”.
Facebook/sinhro.rs
Često je sebe nazivao seljakom
U radovima namenjenim odraslima prevashodno se bavio životom seljaka, siromašnih, ljudi sa margine, a inspiracija za seoske dogodovštine mu je najviše bio njegov rodni kraj. Iako je završio fakultet i posle rata postao profesionalni pisac, često je sebe nazivao seljakom i ostao skroman tokom celog svog života.
„Čovjeka valja požaliti, razumjeti učešćem, pomilovati ga lijepom rječju i dobrim sjećanjem, ali mu se valja i podsmijehnuti. I pustiti ga da se i on podsmijehne drugima i samome sebi.“, govorio je Ćopić.
1958.godine dobio je NIN-ovu nagradu za roman "Ne tuguj bronzana stražo".
vikipedija
Progon od strane Tita i Komunističke partije
Paralelno, Branko se bavio i satirom. Kada je 1950. objavio "Jeretičku priču" u listu "Jež", koja je nastala kao izraz njegovog neslaganja sa putem kojim ide država, naišao je na snažnu osudu Tita i Komunističke partije.
U jednom delu priče on navodi:
"Drug ministar zamišljeno ćuti. S jedne strane, srce ga vuče tamo, na veliku plažu, među narod, a s druge strane, sve mu se čini da će nešto izgubiti od vlastite veličine ako se umiješa među svjetinu. Ovako izdvojen od mase izgleda sam sebi mnogo važniji, vredniji i mudriji, izabran čovjek, ali mu je u duši ipak nešto prazno, kao da ne sjedi na svom pravom mjestu."
Josip Broz je tada izjavio da pisac neće biti uhapšen, ali "takvu satiru neće dozvoliti", dok su mu bili prišiveni atributi "reakcionara", "anarhiste" i "protivnika progresa". UDBA je odmah otvorila dosije „Branko Ćopić“, i stavila ga "pod mere". To je značilo da je bio praćen, beleženo je sa kim se sastajao, šta je govorio na predavanjima, a redovno je pozivan i na različita saslušanja. Sve to dovelo je do njegovog isključenja iz KPJ 1960. godine. I mnoge kolege su mu okrenule leđa.
vikipedija
Iz „Moskve“ u smrt
Pretpostavlja se da su ti progoni glavni razlog što je odlučio da digne ruku na sebe. U poruci koju je ostavio svojoj supruzi pre nego što je izvršio samoubistvo napisao je: “Zbogom lijepi i strašni živote!” Pre nego što je to učinio, Branko je bio u hotelu "Moskva" gde je bogato častio konobare, rekavši im: "Imam, verujte, veliki razlog…".
Sahranjen je na beogradskom Novom groblju u Aleji zaslužnih građana, a brojne škole, ulice i biblioteke danas nose njegovo ime. Tokom rata u Bosni i Hercegovini srušen je njegov spomenik u Bosanskoj Krupi, a njegova kuća u Hašanima spaljena.
(24sedam)
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
Tvrđava Zvečan – čuvar severnog Kosova kroz vekove
Na strmoj vulkanskoj kupi iznad reke Ibar, uzdiže se tvrđava Zvečan – jedan od najstarijih i najznačajnijih srednjovekovnih gradova Srbije. Kao strateško uporište i kraljevski dvor Nemanjića, Zvečan je bio svedok uspona srpske države, ali i burnih borbi koje su oblikovale našu istoriju.
Sakriven među stenama Jerme: manastir Poganovo i njegove čuvene legende
Na levoj obali reke Jerme, nedaleko od sela Poganovo, smešten je manastir posvećen Svetom Jovanu Bogoslovu. Sklopljen sa prirodom, među strmim stenama koje se nadvijaju nad rekom, ovaj manastir deluje kao da je iznikao iz samog kamena. Spoj duhovnosti, umetnosti, legendi i prirodnih lepota čini ga jednim od najlepših kutaka jugoistočne Srbije.
Đeravica, Albanska golgota i legende Prokletija - sneg, bol i ponos srpske istorije
Na krajnjem jugozapadu Srbije, Kosovu i Metohiji, na tromeđi sa Crnom Gorom i Albanijom, uzdiže se najdramatičniji planinski venac Balkana – Prokletije. Ove „Uklete planine“ oduvek su budile strahopoštovanje svojim strogim grebenima, večnim snegom i nepristupačnim vrhovima, ali i privlačile one koji žele da osete moć netaknute prirode.
Tajna veza kneza Mihaila i glumice Katarine Ivanović: ljubav koja je potresla Beograd
Malo je poznato da je jedan od najomiljenijih srpskih vladara, knez Mihailo Obrenović, imao burnu ljubavnu aferu koja je intrigirala tadašnji Beograd. Iako se u istoriji najviše pamti po političkim reformama i tragičnom ubistvu u Košutnjaku 1868, njegov privatni život bio je jednako uzbudljiv.
Krvava misterija u Topčideru 1842: Ubistvo Karađorđevićevog generala
U haotičnim godinama nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka, Srbija je bila poprište političkih intriga i sukoba između Obrenovića i Karađorđevića. Jedan događaj iz 1842. godine ostao je upamćen kao prava krvava misterija – ubistvo generala Avrama Petronijevića, jednog od najbližih ljudi Karađorđevića.
Komentari(0)