Hilandar nije bio jedina zvanična Sveta srpska carska lavra na Svetoj Gori Atonskoj, jer je od 14. veka taj status dobio i Manastir Svetog Pavla, zadužbina Brankovića. Na pola puta od manastirskog pristaništa i danas stoji kapelica Lepe Mare, jedini spomenik na Atosu posvećen ženi koja nije Bogorodica.
Reč je o crkvici podignutoj u čast srpske princeze Marije – Mare Branković, kćeri despota Đurđa. Da bude još neobičnije, minijaturni hram podignut je na mestu gde je Bogorodica opomenula despinu Maru da je kad se iskrcala na Atos prekršila drevni zakon avaton koji ženama zabranjuje da kroče u monašku zemlju.
Zašto onda poseta “carice Mare”, bivše sultanije na dvoru Murata Drugog i maćehe i savetnika Mehmeda Osvajača, nije zapamćena kao bogohuljenje, već je ovekovečena spomenikom? Dokumenti iz osmanskih arhiva potvrđuju da se Mara Branković zaista iskrcala na Svetu Goru i posetila monahe iz Svetog Pavla da bi im predala darove.
Upravo u tim poklonima krije se tajna posebnog odnosa prema kćeri despota Đurđa, velikoj pokroviteljki Svete Gore. Njeno kršenje avatona je tolerisano jer je tad na Atos donela za hrišćane neprocenjivo vrednu relikviju, sandučić sa tamjanom, zlatom i smirnom koji su, prema biblijskoj priči, trojica mudraca sa istoka doneli tek rođenom Hristu u Vitlejem.
Možda vas zanima:
DANAS JE DAN ČUDA! Slavimo svetog Vasilija Ostroškog
Sveti Vasilije Ostroški poznat je kao čudotvorac
OBIČAJ OD 1018. GODINE: Kako su nekada Srbi slavili slavu?
Među Slovenima ova tradicija se u kontinuitetu najbolje i najduže održala kod Srba, gde smo je uspešno preneli kroz Hrišćanstvo do današnjih dana.
Možda vas zanima:
DANAS JE DAN ČUDA! Slavimo svetog Vasilija Ostroškog
Sveti Vasilije Ostroški poznat je kao čudotvorac
OBIČAJ OD 1018. GODINE: Kako su nekada Srbi slavili slavu?
Među Slovenima ova tradicija se u kontinuitetu najbolje i najduže održala kod Srba, gde smo je uspešno preneli kroz Hrišćanstvo do današnjih dana.
Možda vas zanima:
DANAS JE DAN ČUDA! Slavimo svetog Vasilija Ostroškog
Sveti Vasilije Ostroški poznat je kao čudotvorac
OBIČAJ OD 1018. GODINE: Kako su nekada Srbi slavili slavu?
Među Slovenima ova tradicija se u kontinuitetu najbolje i najduže održala kod Srba, gde smo je uspešno preneli kroz Hrišćanstvo do današnjih dana.
Legenda kaže da je Bogorodica za života ove dragocenosti neprestano nosila sa sobom i da ih je tek pred smrt i uspenje u nebo predala rođakama koje su je pratile. Svete relikvije su čuvane u Jerusalimu do 4. veka kad su prenesene u Konstantinopolj. Smatralo se da su zauvek izgubljene kad je Mehmed Osvajač 1453. zauzeo Carigrad. Ipak, njegova maćeha i učiteljica Mara, koju je veoma poštovao i u dokumentima oslovljavao sa “gospođa despina”, pa čak i “carica i samodržiteljka”, uspela je da ga ubedi da joj da dragocenu relikviju koju je odnela na Svetu Goru kojoj je i u Osmanskom carstvu priznavan poseban status. Legenda kaže da su u dva navrata Turci planirali desant na Atos i proterivanje monaha, ali su oba puta flote doživele katastrofalne brodolome, posle čega su odustali od ideje da unište monašku republiku.
Printscreen:vikipedija
Despina Marija Branković bila je žrtva političkog braka, uobičajenog u srednjem veku, praktično talac. Njenom udajom za sultana Murata Drugog despot Đurađ je kupio predah od osmanskih napada na Srbiju. Naočita i veoma obrazovana Lepa Mara pokazala se kao izuzetna ličnost i potpuno netipična sultanija.
U haremu nije promenila veru, niti je rađala decu osmanskom vladaru, koji je i inače bio naklonjen muškarcima. Ipak, mudrošću je uspela da ostvari veliki uticaj na dvoru svog muža, ali i na njegovog naslednika Mehmeda zvanog Osvajač, koga je vaspitavala.
apamećena je kao velika zaštitnica, naročito manastira Hilandara i Svetog Pavla, koji je tad je zvanično bio druga Sveta srpska carska lavra, zadužbina Brankovića. Prostor na kom je bio stari manastir Svetog Pavla Ksiropotamskog, uništenog u gusarskim napadima još u 12. veku, bio je pustoš kad ga je 1365. otkupio brat Vuka Brankovića, Nikola Radonja, tad već hilandarski shi-monah Gerasim, zajedno sa zamonašenim srpskim plemićem Antonijem Bagašem.
BRANKOVIĆ se zakaluđerio posle porodične tragedije kad su mu u epidemiji kuge umrle žena i dve kćeri, a iz Hilandara je došao u pustoš i pozvao Bagaša, monaha Vatopeda, da obnove drevni manastir Pavla Ksiropotamskog, svetitelja iz 10. veka, koji je po predanju propovedao u prednemanjićkoj Srbiji i doveo prve srpske monahe na Atos.
U to vreme nezadrživih osmanskih osvajanja, “kad su živi zavideli mrtvima”, Srbija je bila poslednja pravoslavna zemlja koja je spasavala svetogorske manastire od gašenja, a istovremeno je Atos bio poslednje utočište za mnoge plemiće, učesnike u bitkama s Turcima, koji su bili poraženi apokaliptičnom propašću vizantijskog i srpskog carstva.
Duh tog vremena zabeležen je u rečima Gerasima Brankovića, zabeleženim u jednoj hrisovulji: “Videvši kako sva dobra sveta kao senka prolaze, i kako je pre nas bilo gospode careva i kraljeva koji gospodariše kroz mnoge godine i ne ostaviše spomena sem onih koji dobra dela počiniše, odlučili smo da darujemo Materi Božjoj hilandarskoj posed za večita vremena”.
Obrazovani srpski plemić, čuven među Svetogorcima po prevodilačkom radu, od manastira Svetog Pavla je stvorio centar književne i umetničke delatnosti. Naime, njemu je tada pripadala i cela oblast Kelije Svetog arhistratiga Mihaila (današnji Novi skit) i vratstvo Skita Svete Ane, čijim su monasima bili zabranjeni poljoprivredni radovi ili gajenje pčela. Oni su smeli da se bave isključivo prepisivanjem i povezivanjem knjiga i izradom umetnički obrađenih bogoslužbenih predmeta.
Manastir Svetog Pavla postao je čuven po knjigama u Rusiji, čiji je patrijaršija tokom crkvene reforme u 16. veku odavde dobila oko 500 rukopisnih knjiga na poklon. U znak zahvalnosti ruski vladari su pomagali Srpskoj carskoj lavri sve dok je osmanlije nisu stavile u potpunu izolaciju krajem 17. veka.
Tad su Turci zabranili dolazak srpskih monaha i opteretili manastir preteškim nametima zbog učešća Srba u austro-turskim ratovima na strani Austrije. Tako je Srpska carska lavra vremenom zapala u strahovite dugove i ostala bez srpskog monaštva i po svetogorskim zakonima je prešla u grčke ruke.
O tome je svedočio i engleski putopisac Džon Sibtorp, koji je 1793. posetio manastir Svetog Pavla: “… To je bila srpska zadužbina, ali podvlašćenost Srbije Turskoj odsekla ju je od prihoda koje je trebalo da prima”.
Brisanje sećanja
Saborni hram manastira Svetog Pavla posvećen Svetom Đorđu koji je podigao despot Đurađ Branković srušili su u 19. veku šovinistički grčki fanarioti, prikriveni službenici turskih vlasti koji su dobili povlašćeni položaj. Na sreću, putopisci su opisali njegov izgled, srpske freske i ikone.
Stara kapelica posvećena Mari Branković sa živopisom koji je prikazivao donošenje darova mudraca sa istoka uništena je početkom 20. veka u prirodnoj katastrofi, a docnije je obnovljena, ali bez fresaka.
Blago rasuto širom sveta
Promena etničkog karaktera manastira, od srpskog ka grčkom, najnepovoljnije se odrazila na manastirsku biblioteku.
– Nemajući dovoljno osećaja za vrednost slovenskih rukopisa i njihov značaj za svekoliku baštinu, ne samo srpsku i slovensku, grčko monaštvo je dozvoljavalo posetiocima različitih namera i pobuda da odnose najdragocenije knjige iz fonda. U 19. veku bibliotečki fond je polako siromašio, a ono što je preteklo nakon brojnih posetilaca koji su odnosili najlepše i najvrednije primerke knjiga, uništio je požar iz 1902. godine. Na sreću, preživeli su rukopisi ili manji fragmenti knjiga koje su nekada pripadale ovom manastiru, ali su rasuti po bibliotekama Moskve, Petrograda, Londona, Pariza, Beča, Berlina – navodi arheograf Ljiljana Puzović, iz Narodne biblioteke Srbije.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
Ova molitva Presvetoj Bogorodici se izgovara nedeljom! Veruje se da reči donose mir, sreću i blagostanje!
Jake reči molitve Presvetoj Bogorodici nedeljom
MISTERIOZNI KAMENI KRSTOVI ISTOČNE SRBIJE: Zašto su se nekada podizali bez imena pokojnika?
Širom istočne Srbije, naročito u oblastima oko Timoka, Negotina i Zaječara, i danas se mogu videti neobični kameni krstovi bez natpisa, imena ili godina. Za razliku od tipičnih nadgrobnih spomenika, ovi krstovi nisu vezani za konkretne ljude, već predstavljaju deo starog običaja za koji mnogi veruju da potiče još iz predhrišćanskog perioda.
BILJKA KOJA "VRAĆA VID": Kako se vidova trava nekada koristila u srpskoj narodnoj medicini?
Vidova trava, danas skoro zaboravljena biljka, imala je posebno mesto u tradicionalnoj srpskoj narodnoj medicini. Smatrana moćnim lekom za oči i vid, ova biljka bila je deo posebnih rituala i verovanja koja su vekovima praktikovana širom Srbije.
TAJNA PRVOG OTISKA "GORSKOG VIJENCA": Kako je Njegoševo delo skriveno i spaseno od cenzure?
"Gorski vijenac", epsko delo Petra II Petrovića Njegoša, danas je jedan od simbola srpske i crnogorske kulture, ali malo je poznato koliko je dramatična bila njegova štamparska istorija. Prvo izdanje ovog slavnog dela, objavljeno 1847. godine u Beču, štampano je pod izuzetno teškim uslovima i uz veliku tajnost, kako bi se sačuvalo od stroge austrougarske cenzure.
ŠTA JE "ŽIVA VATRA": Kako su Srbi nekada ritualno palili vatru bez šibica i zašto se verovalo da ima isceliteljsku moć?
U prošlosti, širom Srbije, postojao je običaj ritualnog paljenja "žive vatre" bez korišćenja šibica ili kresiva, posebno tokom velikih praznika poput Đurđevdana, Ivanjdana ili Petrovdana. Ovaj ritual je imao mnogo dublju svrhu od pukog grejanja ili svetlosti – narod je verovao da ova vatra poseduje moć da leči, štiti i donosi blagostanje.
Komentari(0)