Ovo je jedina žena koja ima spomenik na Svetoj Gori

Lepote Srbije

11:00

Kultura 0

Hilandar nije bio jedina zvanična Sveta srpska carska lavra na Svetoj Gori Atonskoj, jer je od 14. veka taj status dobio i Manastir Svetog Pavla, zadužbina Brankovića. Na pola puta od manastirskog pristaništa i danas stoji kapelica Lepe Mare, jedini spomenik na Atosu posvećen ženi koja nije Bogorodica.

Ovo je jedina žena koja ima spomenik na Svetoj Gori
Shutterstock

Reč je o crkvici podignutoj u čast srpske princeze Marije – Mare Branković, kćeri despota Đurđa. Da bude još neobičnije, minijaturni hram podignut je na mestu gde je Bogorodica opomenula despinu Maru da je kad se iskrcala na Atos prekršila drevni zakon avaton koji ženama zabranjuje da kroče u monašku zemlju.

Zašto onda poseta “carice Mare”, bivše sultanije na dvoru Murata Drugog i maćehe i savetnika Mehmeda Osvajača, nije zapamćena kao bogohuljenje, već je ovekovečena spomenikom? Dokumenti iz osmanskih arhiva potvrđuju da se Mara Branković zaista iskrcala na Svetu Goru i posetila monahe iz Svetog Pavla da bi im predala darove.

Upravo u tim poklonima krije se tajna posebnog odnosa prema kćeri despota Đurđa, velikoj pokroviteljki Svete Gore. Njeno kršenje avatona je tolerisano jer je tad na Atos donela za hrišćane neprocenjivo vrednu relikviju, sandučić sa tamjanom, zlatom i smirnom koji su, prema biblijskoj priči, trojica mudraca sa istoka doneli tek rođenom Hristu u Vitlejem.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Legenda kaže da je Bogorodica za života ove dragocenosti neprestano nosila sa sobom i da ih je tek pred smrt i uspenje u nebo predala rođakama koje su je pratile. Svete relikvije su čuvane u Jerusalimu do 4. veka kad su prenesene u Konstantinopolj. Smatralo se da su zauvek izgubljene kad je Mehmed Osvajač 1453. zauzeo Carigrad. Ipak, njegova maćeha i učiteljica Mara, koju je veoma poštovao i u dokumentima oslovljavao sa “gospođa despina”, pa čak i “carica i samodržiteljka”, uspela je da ga ubedi da joj da dragocenu relikviju koju je odnela na Svetu Goru kojoj je i u Osmanskom carstvu priznavan poseban status. Legenda kaže da su u dva navrata Turci planirali desant na Atos i proterivanje monaha, ali su oba puta flote doživele katastrofalne brodolome, posle čega su odustali od ideje da unište monašku republiku.

Ovo je jedina žena koja ima spomenik na Svetoj Gori Printscreen:vikipedija
 

Despina Marija Branković bila je žrtva političkog braka, uobičajenog u srednjem veku, praktično talac. Njenom udajom za sultana Murata Drugog despot Đurađ je kupio predah od osmanskih napada na Srbiju. Naočita i veoma obrazovana Lepa Mara pokazala se kao izuzetna ličnost i potpuno netipična sultanija.

U haremu nije promenila veru, niti je rađala decu osmanskom vladaru, koji je i inače bio naklonjen muškarcima. Ipak, mudrošću je uspela da ostvari veliki uticaj na dvoru svog muža, ali i na njegovog naslednika Mehmeda zvanog Osvajač, koga je vaspitavala.

apamećena je kao velika zaštitnica, naročito manastira Hilandara i Svetog Pavla, koji je tad je zvanično bio druga Sveta srpska carska lavra, zadužbina Brankovića. Prostor na kom je bio stari manastir Svetog Pavla Ksiropotamskog, uništenog u gusarskim napadima još u 12. veku, bio je pustoš kad ga je 1365. otkupio brat Vuka Brankovića, Nikola Radonja, tad već hilandarski shi-monah Gerasim, zajedno sa zamonašenim srpskim plemićem Antonijem Bagašem.

BRANKOVIĆ se zakaluđerio posle porodične tragedije kad su mu u epidemiji kuge umrle žena i dve kćeri, a iz Hilandara je došao u pustoš i pozvao Bagaša, monaha Vatopeda, da obnove drevni manastir Pavla Ksiropotamskog, svetitelja iz 10. veka, koji je po predanju propovedao u prednemanjićkoj Srbiji i doveo prve srpske monahe na Atos.

U to vreme nezadrživih osmanskih osvajanja, “kad su živi zavideli mrtvima”, Srbija je bila poslednja pravoslavna zemlja koja je spasavala svetogorske manastire od gašenja, a istovremeno je Atos bio poslednje utočište za mnoge plemiće, učesnike u bitkama s Turcima, koji su bili poraženi apokaliptičnom propašću vizantijskog i srpskog carstva.

Duh tog vremena zabeležen je u rečima Gerasima Brankovića, zabeleženim u jednoj hrisovulji: “Videvši kako sva dobra sveta kao senka prolaze, i kako je pre nas bilo gospode careva i kraljeva koji gospodariše kroz mnoge godine i ne ostaviše spomena sem onih koji dobra dela počiniše, odlučili smo da darujemo Materi Božjoj hilandarskoj posed za večita vremena”.

Obrazovani srpski plemić, čuven među Svetogorcima po prevodilačkom radu, od manastira Svetog Pavla je stvorio centar književne i umetničke delatnosti. Naime, njemu je tada pripadala i cela oblast Kelije Svetog arhistratiga Mihaila (današnji Novi skit) i vratstvo Skita Svete Ane, čijim su monasima bili zabranjeni poljoprivredni radovi ili gajenje pčela. Oni su smeli da se bave isključivo prepisivanjem i povezivanjem knjiga i izradom umetnički obrađenih bogoslužbenih predmeta.

Manastir Svetog Pavla postao je čuven po knjigama u Rusiji, čiji je patrijaršija tokom crkvene reforme u 16. veku odavde dobila oko 500 rukopisnih knjiga na poklon. U znak zahvalnosti ruski vladari su pomagali Srpskoj carskoj lavri sve dok je osmanlije nisu stavile u potpunu izolaciju krajem 17. veka.

Tad su Turci zabranili dolazak srpskih monaha i opteretili manastir preteškim nametima zbog učešća Srba u austro-turskim ratovima na strani Austrije. Tako je Srpska carska lavra vremenom zapala u strahovite dugove i ostala bez srpskog monaštva i po svetogorskim zakonima je prešla u grčke ruke.

O tome je svedočio i engleski putopisac Džon Sibtorp, koji je 1793. posetio manastir Svetog Pavla: “… To je bila srpska zadužbina, ali podvlašćenost Srbije Turskoj odsekla ju je od prihoda koje je trebalo da prima”.

Brisanje sećanja

Saborni hram manastira Svetog Pavla posvećen Svetom Đorđu koji je podigao despot Đurađ Branković srušili su u 19. veku šovinistički grčki fanarioti, prikriveni službenici turskih vlasti koji su dobili povlašćeni položaj. Na sreću, putopisci su opisali njegov izgled, srpske freske i ikone.

Stara kapelica posvećena Mari Branković sa živopisom koji je prikazivao donošenje darova mudraca sa istoka uništena je početkom 20. veka u prirodnoj katastrofi, a docnije je obnovljena, ali bez fresaka.

Blago rasuto širom sveta

Promena etničkog karaktera manastira, od srpskog ka grčkom, najnepovoljnije se odrazila na manastirsku biblioteku.

– Nemajući dovoljno osećaja za vrednost slovenskih rukopisa i njihov značaj za svekoliku baštinu, ne samo srpsku i slovensku, grčko monaštvo je dozvoljavalo posetiocima različitih namera i pobuda da odnose najdragocenije knjige iz fonda. U 19. veku bibliotečki fond je polako siromašio, a ono što je preteklo nakon brojnih posetilaca koji su odnosili najlepše i najvrednije primerke knjiga, uništio je požar iz 1902. godine. Na sreću, preživeli su rukopisi ili manji fragmenti knjiga koje su nekada pripadale ovom manastiru, ali su rasuti po bibliotekama Moskve, Petrograda, Londona, Pariza, Beča, Berlina – navodi arheograf Ljiljana Puzović, iz Narodne biblioteke Srbije.

Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.

Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.

BONUS VIDEO:

POVEZANE VESTI
Tagovi:
Sveta Gora spomenik pravoslavlje

Komentari(0)

Loading