U RAT KRENUO SA KOPAČKAMA Preživeo je albansku golgotu, a onda otišao da igra fudbal u Francuskoj i postao besmrtan
Rođen je 12. decembra 1898. godine i kao dečak se zaljubio u fudbal. Počeo je u "Srpskom maču", zatim prešao u FK Slaviju da bi sa 15 godina odigrao prvu zvaničnu utakmicu za "Veliku Srbiju."
"Fudbal je bio njegov život, a on je život darivao Srbiji", ovako je čuveni hroničar srpskog sporta Joca Gajeskov opisao legendarnog Jovana Ružića - prvog jugoslovenskog fudbalskog reprezentativca iz Beograda.
Jova je pripadao generaciji fudbalera koji su udarili temelj najpopularnijem sportu u našoj zemlji.
Možda vas zanima:
NERVIRAO JE TITA, OBELEŽIO JEDNU FUDBALSKU ERU U JUGOSLAVIJI Ovo je priča o simbolu Crvene zvezde i legendi kakva se jednom rađa
Prošao je čitav vek od njegovog rođenja.
BAROKNI DRAGULJ U SRCU VRŠCA Ovaj velelepni dvor krije mnoge vredne zbirke ikona sakupljenih u Banatu
Vladičanski dvor je dvor vladike banatskog i jedini je koji potiče iz baroknog doba, a da ima ovu namenu.
Možda vas zanima:
NERVIRAO JE TITA, OBELEŽIO JEDNU FUDBALSKU ERU U JUGOSLAVIJI Ovo je priča o simbolu Crvene zvezde i legendi kakva se jednom rađa
Prošao je čitav vek od njegovog rođenja.
BAROKNI DRAGULJ U SRCU VRŠCA Ovaj velelepni dvor krije mnoge vredne zbirke ikona sakupljenih u Banatu
Vladičanski dvor je dvor vladike banatskog i jedini je koji potiče iz baroknog doba, a da ima ovu namenu.
Možda vas zanima:
NERVIRAO JE TITA, OBELEŽIO JEDNU FUDBALSKU ERU U JUGOSLAVIJI Ovo je priča o simbolu Crvene zvezde i legendi kakva se jednom rađa
Prošao je čitav vek od njegovog rođenja.
BAROKNI DRAGULJ U SRCU VRŠCA Ovaj velelepni dvor krije mnoge vredne zbirke ikona sakupljenih u Banatu
Vladičanski dvor je dvor vladike banatskog i jedini je koji potiče iz baroknog doba, a da ima ovu namenu.
Rođen je 12. decembra 1898. godine i kao dečak se zaljubio u fudbal. Počeo je u "Srpskom maču", zatim prešao u FK Slaviju da bi sa 15 godina odigrao prvu zvaničnu utakmicu za "Veliku Srbiju."
Nažalost, u Beogradu nije uspeo da pokaže svoje fudbalsko umeće, jer je 1915. godine, kao 17-godišnjak, bio prinuđen da sa srpskom vojskom krene na višenedeljno pešačenje po snegom i ledom okovanim planinama preko Albanije. Pravo sa fudbalskog igrališta otišao je u rat, ali od fudbala nije odustao.
Nakon albanske golgote sreća ga je pogledala, našao se među 2.000 mladih Srba koji su iz Grčke prebačeni u Francusku. U Sent Etjenu je upisao gimnaziju i ponovo se vratio u svoje kopačke.
Jova je zaigrao za srpski gimnazijski tim, kao half doprineo osvajanju titule vicešampiona i medalje „Hrabrost, otadžbina, rad“.
Već 1916. sa samo 18 godina nastupa za FK „Sent Etjen“, potom ga uzima FK „Internacional“ iz Nice, a 1917. sa timom „ASF“ iz Pariza postaje šampion. Upamćen je kao prvi Srbin koji je zaigrao kao prvotimac u ovoj zemlji.
Na svom prvom meču u Parizu, Ružić je u pobedi 16:0 bio strelac čak osam golova, što je posebno zabeležio u svojim memoarima "Sećanja i uspomene", objavivši isečak iz pariskog sportskog lista "L'Aute":
"Ružić, srpski internacionalac kome je ovo bila prva utakmica za ASF, bio je veliki golgeter. Veoma visok, brz i sa lepim udarcem, Ružić je igrač velike klase".
Svoju zemlju nije zaboravio. Kada je Kraljevina SHS 1920. zaigrala na Olimpijskim igrama u Belgiji, u prvoj fudbalskoj reprezentaciji Ružić je bio jedini igrač iz Srbije.
Imao je priliku da nastavi karijeru u Beču, ali je odlučio da se vrati u svoju zemlju. Zaigrao je za FK Jugoslaviju, gde je i završio svoju karijeru.
Ružić je bio i uspešan fudbalski sudija. Među prvima je položio sudijski ispit i od 1921. godine sudio je 950 mečeva.
Osim fudbala, oprobao se i u atletici, bio je propagator hazene i rukometa, bio je pokretač ragbi sekcije pri SK Jugoslavija.
Diplomirao je 1925. godine prava u Beogradu i do 1957. radio kao savetnik u ŽTP-u.
TOPOVSKO ĐULE
Ružić je u Parizu dobio nadimak "Topovsko đule" zbog svog razornog udarca. Navodno, na jednoj utakmici raspalio je po lopti i pogodio jednog funkcionera koji se od udarca onesvestio.
Kada mu je uputio izvinjenje, funkcioner je odgovorio: "Tamo gde lete topovska đulad, mora neko i da pogine", tako je Jova dobio nadimak koji ga je pratio tokom čitave karijere.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
BONUS VIDEO:
Boje narodne nošnje kao tajni jezik: Šta znači kad je zeleni pojas na pasu?
U svetu u kojem nije bilo pisanih znakova pored puta, narodna nošnja je govorila umesto reči. Boje, motivi i način nošenja delova odeće otkrivali su mnogo više nego što se danas pretpostavlja – odakle neko dolazi, da li je udata, koliko ima dece, pa čak i kakva mu je narav.
Zabeleženo uz čašu vina: Kafanski razgovori koji su ušli u književnost
Stevan Sremac, jedan od najvoljenijih pripovedača srpske književnosti, nije sedeo u sobama s perom u ruci – on je slušao, beležio i oblikovao priče iz samog srca naroda. Njegove kafanske beležnice postale su književna riznica života, jezika i duha Srbije s kraja 19. veka.
DRVO KOJE JE "PREDVIDELO" SUDBINU DINASTIJE, Obrenovići su sa strepnjom gledali u ovaj stari hrast: Pod njim je doneta istorijska odluka za Srbiju
Takovski grm je simbol Drugog srpskog ustanka, a priče o njemu su deo narodne legende. Tradicija hrastova kao simbola slobode i nezavisnosti se nastavlja kroz sadnju mladice trećeg Takovskog grma 1995. godine.
Blagoveštenje u steni: Tišina koja ne prestaje da moli
Na granici između vidljivog i skrivenog, uklesan u liticu Gornjačke klisure, postoji manastir koji iako zaboravljen, još uvek govori. Ne rečima, već tišinom, kamenom i tragovima svetlosti. To je Blagoveštenje kraj reke Mlake, mesto gde su nekada čuvani prepisi svetih knjiga, a danas čuvaju tajne vekova.
Možda spava pod vodom: Pesnik čiju je smrt predvidela poezija
Njegova poezija bila je tamna, puna slutnji i bola — a život još mračniji. Vladislav Petković Dis, pesnik izgubljenih duša, predvideo je sopstveni kraj stihovima koji danas zvuče kao epitaf. U smrti, pronašao je mesto koje mu za života nisu priznali.
Komentari(0)