NAPRED U SLAVU! Govor kojim se branila čast i sloboda Beograda

12:00

Kultura 0

Na ulici su ga uočili uvek budni, revnosni skojevci, i verovatno provocirani njegovim izgledom, brutalno pretukli.

NAPRED U SLAVU! Govor kojim se branila čast i sloboda Beograda
Printscreen/Youtube

Dragutin Gavrilović (Čačak, 25. maj 1882 — Beograd, 19. jul 1945) je bio srpski major dok je u jugoslovenskoj vojsci napredovao do čina pukovnika. Vojnu akademiju završio je 1901. godine. Učestvovao je u skoro svim bitkama srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Vojnu karijeru je završio u činu pukovnika.

Šestog i sedmog oktobra 1915. godine vodile su se borbe za odbranu Beograda. Austrija se iskrcala na delu obale Dunava koji je držao 2. bataljon kojim je komandovao major Dragutin Gavrilović.

Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 metara.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Jedino rešenje bilo je da srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.

Hrabrost srpskih vojnika u Velikom ratu (I Svetski rat), bitke koje su vodili i u kojima su do tada neviđenom hrabrošću pobeđivali brojnijeg i bolje opremljenijeg neprijatelja i danas se izučavaju se u vojnim školama i akademijama svuda u svetu.

A kao primer najvećeg junaštva i najtragičnije vojne komande ikada izdate, pamti se legendarni govor čuvenog majora Gavrilovića braniocima srpske prestonice, 7. oktobra 1915. kada je njegov bataljon bio poslednja rezerva u odbrani Beograda:

Čuveni govor majora Gavrilovića glasio je:

Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima.

Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.

Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine.

Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje.

Zato napred u slavu!

Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!

Shutterstock
 

Uz gromoglasni poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim, snažna vatra austrijskih jedinica na nasipu podržana uraganskim dejstvom austrijske artiljerije odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je teško ranjen.

Kada je 1934. godine građen dorćolski podvožnjak u Ulici Tadeuša Košćuškog pronađene su kosti vojnika koji si branili Beograd dve decenije ranije.

"Strašna bitka se odvijala tih dana, prvo užasno bombardovanje 5. oktobra, topovima tipa 110 milimetara, merzerima je tuklo danima. Kad je počelo iskrcavanje i kad je počela odsutna bitka, nije moglo da se broji koliko je mrtvih ostalo".

Žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austrijski položaj na nasipu je bio ugrožen i samo je noć spasila austrijske jedinice od poraza. U toku noći 7-8. oktobra Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko Dunava.

Između 8-9. oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze preko Save i Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine istakle Austro-ugarsku i Nemačku zastavu na zgradi Starog dvora.

Deo ostatka kostiju beogradskih branilaca sahranjeni su kod kosturnice Jakšićeva kula kod crkve Ružica, a drugi deo u spomen-kostrunici na Novom groblju.

Major Gavrilović teško je ranjen u vrat i vozom prebačen u čačansku bolnicu gde je operisan. Posle tri nedelje na lični zahtev je otpušen da bi se vratio na front – ovog puta u činu potpukovnika. Zbog ovog ranjavanja kasnije je oglašen za ratnog invalida sa 40 posto telesne nesposobnosti. Za zasluge novembra 1915. godine tokom osvajanja bugarskog položaja na Novom brdu kod Prištine odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima III reda.

Preživevši odbranu Beograda, povukao se zajedno sa srpskom vojskom na Krf, a posle proboja Solunskog fronta, vojvoda Petar Bojović ga je predložio za viši čin, međutim to nije prihvatio vojvoda Stepa Stepanović uz obrazloženje da je previše mlad.

Prilikom povlačenja preko Albanije istakao se odbranom Vezirovog mosta kada je ceo dan vodio borbu sa Šiptarima na Šimširovom brdu sve dok se i poslednji vojnik Moravske divizije II poziva i Kombinovanog odreda Odbrane Beograda nije prebacio na levu obalu Velikog Drima, a potom je i svoje borce uspešno izvukao iz borbe. Po povlačenju preko Albanije Deseti kadrovski puk je upućen na oporavak u Tunis i tu mu se završava ratni put.

Potpukovnik Dragutin Gavrilović raspoređen je za komandanta Prvog bataljona Desetog kombinovanog puka. Za učešće u borbama 1916. godine odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima V reda.

Tokom proboja Solunskog fronta 15. septembra 1918. lično je u prvom borbenom redu predvodio svoje borce Jurišne čete i Drugog bataljona Dvanaestog puka “Car Lazar” i veštim manevrom u jednom naletu zauzeo je bugarske položaje na Zapadnom Veterniku, a odmah potom je sa leđa udario na Bugare na Istočnom Veterniku zbog čega je ubrzo i ovaj položaj pao. Potpukovnik Gavrilović odlikovan je za hrabro držanje Ordenom Belog orla sa mačevima IV reda i francuskim Ratnim krstom.

Neposredno po završetku Velikog rata najpre je bio komandant Velike Kikinde, potom Vršca, a onda komandant srpskih trupa u Novom Sadu. Tokom 1919. godine sa svojim bataljonom bio je raspoređivan po Banatu i Makedoniji.

Naredne godine je unapređen u čin pukovnika i sledećih deset godina bio je komandant 47. pešadijskog puka.

Kada je 1930. premešten za šefa Administrativnog odseka Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice, grad Kruševac ga je 7. maja u znak zahvalnosti proglasio za svog prvog počasnog građanina. U Beogradu je, uz ostale dužnosti, bio predavač na Vojnoj akademiji gde mu je objavljen udžbenik „Vojna administracija“.

I pored svih ratnih zasluga i najviših službenih ocena koje je redovno dobijao tokom celokupne vojne službe ipak ostaje gorak ukus nepravde jer iz administrativnih razloga nikad nije unapređen u čin brigadnog generala; nije dobro rešio neki “domaći zadatak” potreban za taj čin!

Dragutin Gavrilović bio je oženjen Darinkom i imali su petoro dece: sina Dragoša i ćerke Milicu, Ljubicu, Danicu i Emiliju. Njegov lični opis iz službenog kartona glasio je: stas visok, lice okruglo, kosa proseda, oči smeđe, nos pravilan, brkovi prosedi podšišani, usta pravilna, bradu brije, osobenih znakova nema.

Drugi svetski rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu.Iz zarobljeništva se vratio tek 1945. u Beograd, teško bolestan. Sedam dana se nalazio u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio

WIKIMEDIA COMMONS
 

Željan da se prošeta beogradskim ulicama, obukao je jedino raspoloživo odelo, paradnu oficirsku uniformu sa širokim crvenim lampasima (ukrasne trake na pantalonama).

Na ulici su ga uočili uvek budni, revnosni skojevci, i verovatno provocirani njegovim izgledom, brutalno pretukli.

Gavrilović je nekako došao do kuće i posle kraćeg bolovanja preminuo.

Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju.

Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.

BONUS VIDEO:

Komentari(0)

Loading