KO HOĆE DA POGINE, NEKA KRENE ZA MNOM Buran život neustrašivog srpskog majora Vojislava Tankosića

Lepote Srbije

12:00

Kultura 1

Poslednje reči su mu bile Njegošev citat: "Ne bojim se vražjeg okota, neka ga je ko na gori list."

KO HOĆE DA POGINE, NEKA KRENE ZA MNOM Buran život neustrašivog srpskog majora Vojislava Tankosića
Wikipedia

Vojislav Voja Tankosić, poznat kao Vojvoda Tankosić, iako je stradao sa svega 35 godina, ostavio je neizbrisiv trag u našoj istoriji. Međutim, malo toga je poznato o životu ove vrlo značajne ličnosti, iako je malo ko dostigao slavu koliku je on.

Tankosići iz Ruklade

Vojislav Tankosić se rodio u selu Ruklada, nedaleko od Uba, kraj reke Tamnave u Valjevskom srezu. Neki autori navode da njegovi preci vode poreklo iz Bosne ili Krajine. Kao datumi njegovog rođenja navode se 11. i 29. septembar i 16. oktobar 1881 ili 1880. godine.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Milju, Vojislavljevu svojeglavu i buntovnu majku, protiv njene volje roditelji su obećali 30 godina starijem kazandžiji Pavlu Jovanoviću. Kako bi se obećanje održalo, Pavle je Milju oteo sa seoskog slavlja 1880. godine. Zvanično venčanje, zahvaljujući Miljinoj prgavoj naravi, održano je tek posle više od godinu dana.

Govorilo se da je prgavost nasledio od svoje majke, ali i babe Tankosave po kojoj i nose prezime (pre toga su se prezivali Jovanović).

Wikipedia
 

Nemirni duh budućeg majora

Voja je u Beogradu upisao 2. beogradsku gimnaziju. Nestašluke iz rodnog sela nastavio je i u prestonici, pa je zato iz vladanja imao četvorku. Šilja, kako su ga zbog sitne građe drugovi zvali, više je voleo da luta Beogradom nego da pohađa školu.

Interesantno je da mu je školski drug bio Nikodije Lunjevica, mlađi brat tadašnje ljubavnice kralja Aleksandra Obrenovića. Jedne noći, nekoliko godina kasnije, njih dvojicu će sudbina na čudan način spojiti i potom zauvek razdvojiti. Tankosić ga je streljao. Bio je nemilosrdan prema izdajicama, dezerterima i autošovinistima koji su pogrdno pričali o svom narodu.

Voja je važio za prgavog momka koji lako plane, što su i njegovi roditelji ubrzo uvideli.

Jednom prilikom posle očevih batina roditeljima je saopštio: „Odlučio sam da od danas ničije batine više ne trpim i da svakoga ko na mene ruku digne kaznim, a ako je od mene jači, onda da ga ubijem!“ Kada je, nedugo zatim, Pavle ispod Vojinog kreveta našao kratku pušku „Gluvaru“, bio je zaprepašćen: „Crna Miljo, ta nisi valjda rodila ubicu!“ Milja se i sama pravila začuđenom, ali joj je pomalo i godilo što je njen sin izrastao u hrabrog mladića koji se ne plaši ničega pod kapom nebeskom.

Najbolji student Vojne akademije

Bilo je to vreme snažnog nacionalnog zanosa, pogotovu srpske omladine. I Vojinova životna priča satkana je na tom zanosu.Po završetku niže Vojne akademije kao najbolji u klasi, a potom i više Vojne akademije u vojnoj službi ide sa dužnosti na dužnost.

Bio je deo čuvene 32. klase Vojne škole, koja se i dan danas smatra najboljom klasom u istoriji srpske oficirske škole. Zajedno u klasi bili su Vojin Popović (Vojvoda Vuk), majog Dragutin Gavrilović, Panta Draškić, Milutin Nedić i mnogi drugi.

Martovske demonstracije 1903. godine ga zatiču kao komandanta odreda koji je poslan da se obračuna sa radnicima i studentima koji su se pobunuli protiv strahovlade Obrenovića. Vojska je imala i dodatno naređenje da u razbijanju demonstarcija bude što nemilosrdnija. Tankosićev odred ne da nije razbio demonstrante, već ih je zaštitio i sakrio u lagume podno Kalemegdana. Organizatore protesta čamcima je prebacio u Zemun.

Zaverenik u majskom prevratu

Još od vremena kada je bio pitomac Vojne akademije Voja nije imao pozitivno mišljenje o kralju Aleksandru Obrenoviću. Nije se slagao sa njegovom unutrašnjom i spoljnom politikom, a posebno ga je bolela činjenica da je Aleksandar dodelio Orden Belog orla austrijskom guverneru okupirane Bosne i Hercegovine, Benjaminu Kalaju, najvećem progonitelju srpstva u BiH i tvorcu „Bošnjačke ideje“

Kao potporučnik učestvuje u Majskom prevratu, u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, a na čelo Srbije došla dinastija Karađorđević. Ubistvo kralja i kraljice sproveli su članovi organizacije "Crna ruka", sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom na čelu. Tankosić je bio jedan od osnivača tajnog društva i direktni izvršilac prevrata.

Tankosićev zadatak u Majskom prevratu bio je da negde oko 2 časa, pošto zaverenici zauzmu Dvor, uhapsi braću Kraljice Drage, Nikodija i Nikolu i da ih likvidira. Oni su dovedeni u kasarnu Dunavske divizije i tu ih je streljao vod pod komandom potporučnika Tankosića.

Susret dvojice bivših školskih drugova Vojislava i Nikodija pred streljačkim strojem bio je dirljiv. Braća Lunjevice su bili preplašeni, izgleda svesni šta ih čeka.

Prema jednoj verziji Tankosić im je rekao: „Izljubite se jer ćete sada umreti“, a koji tren potom je naredio paljbu.

Prema drugoj verziji, Vojislav ih je prvo ponudio cigaretama. Pošto su povukli nekoliko dugih dimova, braća su se zagrlila i izljubila, a potom je Nikola, uz reči „Praštam ti, oprosti i ti meni“, Vojislavu je u ruku stavio nekoliko srebrnjaka. Tankosić je potom trgao ruku i, dok su novčići još uvek zvečali po kaldrmi kasarskog dvorišta, odjeknula je paljba.

Wikipedia
 

Majora Tankosića su pratili brojni skandali.

Prijateljstvo princa prestolonaslednika Đorđa Karađorđevića sa Tankosićem, učvršćeno kada je Voja posredovao pri upoznavanju princa Đorđa sa jednom beogradskom damom koja mu se dopala. Međutim njihovo prijateljstvo biće uskoro zauvek raskinuto.

Prema jednoj priči potukli su se posle jedne kafanske rasprave. Tankosić ga je izazvao na dvoboj, ali je dvoboj sprečen.

Prema drugoj priči, princ Đorđe je prilikom postrojavanja počasnog voda smatrao da su vojnici neuredno zakopčani. Vikao je na Tankosića smatrajući ga odgovornim i pri tom mu opsovao majku. Vojislav Tankosić je na to reagovao tako što je Princa udario pesnicom po sred lica.

Na docnijem raportu kod kralja Petra, Kralj se izvinjavao Tankosiću za plahovitu i neuravnoteženu narav svog sina, a Vojislav Tankosić je prošao bez ikakvog ukora.

Nikola Pašić se žalio da ga Tankosić juri po gradu i preti da će mu prebiti prste "ukoliko i dalje nastavi da zavlači ruke u državnu kasu".

Tankosić je zaslužan i za primanje Milunke Savić u vojsku jer je lično išao kod Putnika i tražio da je prime, nakon što je bila odbijena jer je žena.

Austrougari su ga se plašili

Izveštaji austrougarske vojske najbolje pokazuju ko je Tankosić bio. Nazivali su ga Tigrom, konstantno tragali za njim i pisali o njemu u svojim medijima.

Jednom prilikom je zarobio jaku austrougarsku četu. Pola je streljano, a pola oslobođeno. Postoje podaci prema kojima su u oslobođenoj polovini bili upravo Josip Broz Tito i Vlatko Maček.

Voja Tankosić je već u jesen 1903. godine otišao na svoju prvu tajnu misiju na teritoriji Makedonije.

Od tada pa sve do izbijanja 1. balkanskog rata, on je više puta, tajno, različitim povodima boravio na teritoriji Južne i Stare Srbije. Obavljao je različite obaveštajne zadatke, prikupljao podatke uspostavljao kontakte i obaveštajnu mrežu.

Svoje vatreno krštenje Voja Tankosić je imao u bici na Čelopeku, blizu Kumanova, protiv Turaka i Arnauta, između 16. i 19. aprila 1905. godine. Nedugo zatim, Vojislav je, već kao vojvoda, komandovao svojom četom u bici kod Velike Hoče, protiv Arnauta.

Bio je izvrstan strelac.Jurišao je bez trunke straha.Svoje vojnike nije štedeo u borbi i na drugim zadacima, ali je prema njima bio sažaljiv u svim drugim situacijama.Često im je i sam previjao rane. Voleo je da osveti svakog poginulog. Prema izdajnicima je bio krajnje surov. Takav je bio i prema zarobljenicima. Turci, Arnauti i Bugari nisu imali milosti za zarobljene srpske vojnike, pa nije ni Voja za njih. Bio je smrtonosno prek, ali nikada mučitelj.

Pred samo izbijanje Balkanskih ratova,Tankosićeva delatnost se iz Bosne ponovo premešta na Jug. Tankosić je uoči Balkanskih ratova predvodio jednu od tajnih obaveštajno‐diplomatskih misija na Kosovu, čiji je cilj bio da se sa najuticajnijim arnautskim vođom Isom Boljetincem (1864‐1916) postigne dogovor, ako ne o savezu u predstojećem ratu sa Turcima, ono bar o nenapadanju, odnosno neutralnosti arnautskih plemena. Srbi su i ranije „poslovali“ sa Boljetincem. On je Srbima nabavljao puške, a Srbi su sa simpatijama gledali i podržavali ustanke koje je Boljetinac dizao protiv Turaka. Međutim, Boljetinac je ponekad bio uključeni u akcije protiv Srba, kao npr. u otimanje zemljišta manastiru Visoki Dečani.

Izgleda da je Boljetinac ipak održao besu datu Apisu i Tankosiću i njegovi gerilci ‐ „kačaci“ nisu napadali srpske trupe 1912. godine, ali su se zato gotovo sva ostala arnautska plemena stavila na stranu Otomanske imperije protiv Srbije. Presudila je suma od preko 2 milona kruna kojom su austrougarske vlasti svake godine plaćali antisrpske delatnosti Arnauta na Kosovu i Metohiji.

Pripreme za rat

U proleće 1912. godine, Vojislav Tankosić je premešten u Štab graničnih trupa. Bližio se početak rata sa Turcima i zato je Tankosić u Prokuplju ponovo pokrenuo kamp za obuku dobrovoljaca. Voja je vršio rigoroznu kontrolu i selekciju kandidata, želeći da dobije najkvalitetnije vojne jedinice. Regrutaciju je prolazilo oko 10 % kandidata. Tako tada nije primio Gavrila Principa, zbog njegove slabe fizičke konstitucije i slabog zdravlja, što mu je Gavrilo zamerao do kraja života.

Učešće u Sarajevskom atentatu

Major Tankosić, očito je bio predmet opservacije specijalnih službi Austrougarske carevine. Njegove aktivnosti i borba za srpski narod nisu ostali neprimećeni. Ultimatum Austrougara, nakon atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine, koji je Srbiji uručen 23. jula iste godine, sadržao je i zahtev da se "bez ikakvog odlaganja uhapsi major Voja Tankosić".  

Srbija odgovara na ultimatum 25. jula preko njihovog ambasadora Gizla, a u njemu je navedeno, pored ostalog, da je major Tankosić uhapšen još 23. jula i u isto vreme traže se rezultati istrage iz Sarajeva, kako je navedeno, radi daljeg postupka. Gizl nije bio zadovoljan odgovorom i odmah napušta Beograd. Tri dana kasnije, a mesec dana nakon atentata u Sarajevu, Beč 28. jula objavljuje rat Srbiji.

Situacija sa majorom Vojom, koja nije bila ni malo naivna, jer se po hapšenju oko Torlaka, gde je pritvoren, okupio veliki broj četnika naoružanih do zuba i spremih na sve, razrešena je tako što je Tankosić pušten jer Austrougari nisu dostavili dokaz da je on organizovao Sarajevski atentat. A on je u tim predratnim godinama bio i te kako aktivan. Bio je potpuna logistika mladobosancima koji su pripremali i izveli atentatant na predstolonaslednika. Nabavio je oružje Gavrilu Principu, Nedeljku Čabrinoviću i Trifku Grabežu, obučio ih u rukovanju te ih sigurnim putem prebacio u Bosnu. Tankosić je Principu nabavio "brauning" FN model 1910 koji je sa obala Miljacke tog 28. juna zatresao svet, srušio tri imperije. U Velikom ratu poginulo je 16 miliona ljudi.

Veliki rat

Početkom Prvog svetskog rata Tankosić je ponovo sa dobrovoljcima. Komanduje Dobrovoljačkim odredom u Beogradu. Na njegovo insistiranje u odredu je i Milunka Savić. Odmah se uključuje u odbranu Beograda. Tako jedne noći njegovi dobrovoljci prelaze Savu, zarobljavaju austrougarske stražare, a na stražaru kače srpski barjak. Sledećeg dana Tankosić, obučen u austrijsku uniformu, sedi u zemunskoj kafani, pije piće i posmatra reakciju vojnika.

U to vreme Vrhovna komanda formira četiri četnička odreda, a selekciju komadanata obavlja Apis. Vojislav Tankosić je jedan od komadanata dobrovoljaca koji su vojevali u najkrvavijim bitkama. Od Zvornika gde su odbili neprijatelja, na Drini, pa preko reke krenuli u osvajanje. Kao i mnogo puta do tada, a i kasnije, Tankosićevi potezi iznenađivali su nadređene oficire i Vrhovnu komandu, pa i ovaj napad preko Drine. Zatim u istočnoj Bosni, potom kod Loznice, Krupnju. Za vreme žestoke bitke na Mačkovom kamenu Tankosićevi vojnici dobijaju naredbu da drže položaj po svaku cenu i "nožem jer municije nema".

Odred je gotovo desetkovan, a borci na izmaku snaga. U jednom trenutku Tankosić je povukao svoje komite "jer niko od njih nije imao snage da hoda", a komandantu je poručio da je toliko umoran od borbe, da nema snage ni da ustane. Njegovi borci zvanično su bili stari od 19, i ako pominju da je bilo i mlađih, ali se oni nisu registrovali u regrutnim knjigama, do onih najstarijih sa 32 godine.

Njegova ratna slava pratila ga je na svim bojištima. Austrijanci su ga sahranjivali svakodnevno, Srbi ga uzdizali na pijedestal heroja. Krajem 1915. godine, kao komandant bataljona, sa svojim četničkim odredom, drži odstupnicu srpskoj vojsci. U borbi u Igrištu kod Velikog Popovića 31. oktobra smrtno je ranjen gelerima granate.

Predosetio je svoju smrt jer je njihova četa išla prva i čistila put drugima iza, te i trpela najveći deo napada. Izlazivši iz rova rekao je: "Napred za mnom, ko hoće da pogine". Pala je granata u blizini njega i šrapnel ga je pogodio. Izgovorio je samo: "Ujedoše me" i onesvestio se. Poslednje reči su mu bile Njegošev citat: "Ne bojim se vražjeg okota, neka ga je ko na gori list", nakon dva dana je preminuo.

Tek 1922. godine, majka Milja uz značajnu podršku Tankosićevih četnika, sahranila je sina u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Na skromnoj kamenoj ploči napisano je:

"Vojislav Tankosić , Major i četnički Vojvoda, 16-IX 1880. poginuo 17-XI 1915  u Velikom evropskom ratu  braneći čast i slobodu srpstva."

I stihovi:

"Venac besmrtne slave

 srpska ti vila plete,

nad tvojim grobom, Vojo,

komitske plaču čete."

Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.

BONUS VIDEO:

Komentari(1)

Loading
Kg

01.10.2022 16:09

Šteta ovakvi se junaci više ne rađaju!