ČUVA STARI ZANAT OD ZABORAVA Ivanjičanka je majstor zlatoveza, a njene niti krase odevne komade mnogih svetskih dama (FOTO)
Nekada su se devojčice od malih nogu učile da vezu, što se smatralo i najvećim dostignućem u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi u našoj zemlji.
Svaka oblast imala je svoj karakterističan vez, a u Vizantiji ova veština bila je jako popularna, vezlo se svilom, zlatom, srebrnom žicom, što je dovedeno do visokog umetničkog nivoa.
Sa proplanka ivanjičkog sela veštim rukama i zlatnim vezom unikatne motive stvara Zorica Jovićević. Čija platna, jeleci i narodne nošnje stižu i do državnih institucija. Ona već pola decenije veze sve što vidi golim okom u svojoj kako kaže pokretnoj radionici.
Možda vas zanima:
KRALJ GLUME I BOEMA Ime mu je Petar, a za prezime bi se lako moglo reći da je zasluženo (VIDEO)
Rođen je 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, kao sin jedinac oca Đorđa, profesora istorije u gimnaziji, poreklom sa Banije i majke Stanislave, devojački Kocan, profesorke geografije poljsko-ukrajinskog porekla. Početkom Drugog svetskog rata porodica se seli, prvo u Rumu, a potom u Sremsku Mitrovicu gde provodi detinjstvo.
OVA ŽENA JE SRPSKI ROBINZON KRUSO Radica ne viđa ljude po nekoliko meseci i hrani se onim što ubere u šumi
U vrhovima planine Čemerno, na preko 1.500 metara nadmorske visine u skrivenom bespuću već godinama potpuno sama živi Radica Brkušanin (70).
Možda vas zanima:
KRALJ GLUME I BOEMA Ime mu je Petar, a za prezime bi se lako moglo reći da je zasluženo (VIDEO)
Rođen je 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, kao sin jedinac oca Đorđa, profesora istorije u gimnaziji, poreklom sa Banije i majke Stanislave, devojački Kocan, profesorke geografije poljsko-ukrajinskog porekla. Početkom Drugog svetskog rata porodica se seli, prvo u Rumu, a potom u Sremsku Mitrovicu gde provodi detinjstvo.
OVA ŽENA JE SRPSKI ROBINZON KRUSO Radica ne viđa ljude po nekoliko meseci i hrani se onim što ubere u šumi
U vrhovima planine Čemerno, na preko 1.500 metara nadmorske visine u skrivenom bespuću već godinama potpuno sama živi Radica Brkušanin (70).
Možda vas zanima:
KRALJ GLUME I BOEMA Ime mu je Petar, a za prezime bi se lako moglo reći da je zasluženo (VIDEO)
Rođen je 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, kao sin jedinac oca Đorđa, profesora istorije u gimnaziji, poreklom sa Banije i majke Stanislave, devojački Kocan, profesorke geografije poljsko-ukrajinskog porekla. Početkom Drugog svetskog rata porodica se seli, prvo u Rumu, a potom u Sremsku Mitrovicu gde provodi detinjstvo.
OVA ŽENA JE SRPSKI ROBINZON KRUSO Radica ne viđa ljude po nekoliko meseci i hrani se onim što ubere u šumi
U vrhovima planine Čemerno, na preko 1.500 metara nadmorske visine u skrivenom bespuću već godinama potpuno sama živi Radica Brkušanin (70).
„Platna za krštenje, deverske peškire, haljine, elemente narodne nošnje, poneku šajkaču, radim košulje koje su proizvod moje mašte, a ponekad radim i neki ogrtač, zavisi koliko mašte imam”, rekla je ova maštovita vezilja.
Zorica je jedna od retkih koje se bave vezom i tvrdi da je dostigla najviše lestvice kada je u pitanju ovaj redak zanat.
„Najveće dostignuće moje , kao i srpskog veza je jelek, eto došla sam do toga da učim zlatovez i izučila sam uspešno nekoliko mustri i mislim da sam jedna od šest, sedam ljudi koji zna jelek da izradi na taj starinski način, odnosno terzijsko rabadžijski način. U našoj zemlji vrlo mali broj ljudi može da ga izradi ručno, ali i da ga priušti”, rekla je Zorica.
Vezilji Zorici dodatna je motivacija to što ljudi prepoznaju njen rad širom Srbije , posebno zvanje budućeg majstora svog zanata.
„Sve ono što sam do danas uradila dovelo me je do toga da moji proizvodi nose obeležje otvorene šake što znači da sam na prvom putu i da je država prepoznala kvalitet mojih proizvoda”, kazala je Zorica.
Nekada su vezle vladarke Zapada i Istoka sa svojim dvorskim damama, kasnije na srpskim dvorovima, počev od Jelene Anžujske, a danas modele naše vezilje nose najcenjenije dame u našem društvu.
BONUS VIDEO:
Tkački razboj – kako se nekada tkala toplina doma
Na drvenom okviru, među nitima i predivom, nekada se stvarala ne samo tkanina, već i priča. Tkački razboj bio je srce mnogih srpskih domaćinstava – mesto gde su vešte ruke žena pretvarale vunenu i lanenu nit u ćilime, ponjave i prekrivače. Zvuk drvenih delova koji se sudaraju, ritam nožne pedale i miris prirodnog vlakna bili su deo svakodnevice u skoro svakoj kući.
Od Nemanje do poslednjeg cara – priča o lozi Nemanjića
Vladarska porodica koja je oblikovala srednjovekovnu Srbiju, ostavila manastire, zakone i carstvo koje je sijalo na Balkanu.
SVI SU VOLELI BATU ŽIVOJINOVIĆA, ALI O SCENI SA SNIMANJA "LEPA SELA LEPO GORE" NISMO IMALI POJMA: Evo šta se DESILO
U jednom od mnogobrojnih intervjua, Bata je prepričavao dogodovštinu sa snimanja kultnog filma "Lepa sela lepo gore"
Kada selo slavi – zavetina, praznik zajedništva i radosti
Od davnina, svako srpsko selo imalo je svog zaštitnika, a zavetina je bila trenutak kada se okupljalo celo mesto – u molitvi, pesmi i gostoprimstvu.
Kućerak od drveta i duše – Sirogojno, muzej pod otvorenim nebom
Na nadmorskoj visini od gotovo hiljadu metara, u srcu Zlatibora, nalazi se selo Sirogojno. Tu se u tišini brda rađa jedan od najlepših muzeja na otvorenom u Srbiji – „Staro selo“. Kroz drvene kućice, miris dima i škripu podova, posetioci zakorače u prošlost, u vreme kada se živelo jednostavno, a svaka stvar imala svoju priču.
Komentari(0)