U srcu srpske tradicije ne stoji crkva, već drvo. Sa uklesanim krstom, zapis čuva uspomene na molitve pod otvorenim nebom i tišinu u kojoj su ljudi verovali da Bog sluša.
Kako drvo postaje zapis?
Drvo — najčešće hrast zbog svoje dugovečnosti i svetog značenja kod Slovena — postaje zapis tek kada se osvešta i u njega se ukleše krst. Taj čin se obično obavlja o velikom prazniku sela (npr. Spasovdan, Đurđevdan), a predvodi ga pravoslavni sveštenik.
Sveštenik okadi drvo, izgovori molitvu, i zatim ureže krst na južnoj strani stabla. Činom osvećenja, drvo postaje zapis — prirodni hram pod vedrim nebom. Oko zapisa se često postavi kamena ili drvena ograda, a svako meštaninovo ponašanje prema drvetu od tada podleže poštovanju i pravilima.
Možda vas zanima:
HRAST NE TREBA SEĆI: Stari Sloveni su verovali da ove biljke štite kuću od groma i „TERAJU“ vampire i demone
Mnoga stara verovanja su vezana za razne vrste biljaka i njihova značenja, pridavali su im ogromnu moć
Bilje koje se bere samo u avgustu – i suši u senci
U srpskoj tradiciji, avgust je mesec kada biljke “daju sebe do kraja” – ali samo ako ih obereš u pravo vreme i osušiš u hladovini
Možda vas zanima:
HRAST NE TREBA SEĆI: Stari Sloveni su verovali da ove biljke štite kuću od groma i „TERAJU“ vampire i demone
Mnoga stara verovanja su vezana za razne vrste biljaka i njihova značenja, pridavali su im ogromnu moć
Bilje koje se bere samo u avgustu – i suši u senci
U srpskoj tradiciji, avgust je mesec kada biljke “daju sebe do kraja” – ali samo ako ih obereš u pravo vreme i osušiš u hladovini
Možda vas zanima:
HRAST NE TREBA SEĆI: Stari Sloveni su verovali da ove biljke štite kuću od groma i „TERAJU“ vampire i demone
Mnoga stara verovanja su vezana za razne vrste biljaka i njihova značenja, pridavali su im ogromnu moć
Bilje koje se bere samo u avgustu – i suši u senci
U srpskoj tradiciji, avgust je mesec kada biljke “daju sebe do kraja” – ali samo ako ih obereš u pravo vreme i osušiš u hladovini
Litije, kolo i tišina pod krošnjom
U mnogim selima širom Srbije, pored livade, na raskrsnici, iznad izvora ili na uzvišenju — raste hrast sa uklesanim krstom. Taj hrast nije samo drvo. On je zapis — sveto stablo koje se ne seče, ne dira, ne skrnavi. U njegovoj senci se ne psuje. Pored njega se ne prolazi galameći.
Zapis se od davnina poštovao kao prirodni hram, mesto molitve u vreme kada sela nisu imala crkve. Sveštenik bi osveštao drvo, najčešće o Spasovdanu ili na dan seoske slave, i uklešao krst u koru. Tu bi se potom obavljale molitve za zdravlje, rodnu godinu i zaštitu od nepogoda.
Foto: Rina
Šta ako neko poseče zapis?
U narodnom verovanju, sečenje zapisa znači izazvati nesreću — i za onog ko poseče i za celo selo. Zabeleženi su slučajevi kada su čak i u vreme turske vladavine ljudi krili zapise, pokrivajući ih granama i blatom, da bi ih zaštitili.
Postoje predanja u kojima se govori o kaznama koje su zadesile one koji su ignorisali svetost drveta: kuga, grad, suša, ili tragedije u porodici.
Živi spomenik prošlosti
I danas se ponegde može naići na zapis: u Gornjoj Trnavi kod Topole, u selima pod Kopaonikom, na visoravnima Homolja, kraj Morave. Stabla stara po nekoliko vekova, još uvek nose krst, ograđena kamenjem ili starom drvenom ogradom.
Za fotografe i putopisce, zapisi su vizuelno moćni — stoje sami, raširenih grana kao ruke u molitvi, dok im se podnožje skriva u travi.
Zapis kao veza sa sobom
U svetu u kojem se identitet meri kroz granice, pasoše i aplikacije, zapis je ono što nas vraća korenu. Ne simbolički — već bukvalno. Drvo koje ne pripada nikome, a čuva svakoga. Mesto gde se Bog tražio bez posrednika, i gde se tišina smatrala govorom.
Kuda je išao put cara Dušana kroz Srbiju? Tragovima vladara koji je sanjao carstvo
Srpski car Dušan nije imao jednu prestonicu, ni jednu stazu. Njegov put bio je mapa naraslog carstva, isprepleten crkvama, tvrđavama i granama moći koje su se pružale ka jugu i istoku.
Šapat hrasta i krst u kori: Kako drvo postaje sveto u Srbiji?
U srcu srpske tradicije ne stoji crkva, već drvo. Sa uklesanim krstom, zapis čuva uspomene na molitve pod otvorenim nebom i tišinu u kojoj su ljudi verovali da Bog sluša.
Dositej se oduševljavao smokvama, vinovom lozom i znanjem: Iz manastirske tišine u svet ukusa i ideja
Pre nego što će postati prvi ministar prosvete moderne Srbije, Dositej je bio monah koji je pobegao iz manastira, čovek koji je govorio više jezika nego što je imao obuće, i putopisac koji je u isti red stavljao znanje, vrlinu — i dobar zalogaj.
Mnogi misle da je bila najbolji diplomata kojeg je naša zemlja imala: Vreme ne briše ono što je uradila za Srbiju
Istorija pamti najvoljeniju srpsku caricu Milicu koja je učinila ogromnu žrtvu za Srbiju.
"Kad sam stao pred Hitlera uspaničio sam se, a stisak njegove ruke..." Andrić zahtevao da nestanu dokazi o susretu koji je Jugoslaviju zavio u crno (FOTO)
„Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi“.
Komentari(0)