U mnogim delovima Srbije, naročito na jugoistoku, žene su znale da sa sobom ponesu crni konac uvijen u čvor, obično ušiven u kecelju, rub veša ili sakriven među preklopima odeće. Niko to nije nosio da bi nešto ušile — već da bi zašile ono što ne treba da im se dogodi.

Crni konac bio je narodna amajlija – nije deo crkvene molitve, niti zvanične zaštite, ali je imao veliku snagu u narodnoj svesti. Verovalo se da štiti od:

• uroka

• zlih pogleda

• straha na putu

• neprijatnih reči u tuđoj kući

Žena bi ga nosila kad ide „među svet“ – u grad, u goste, na sabor, čak i na sahranu. Ako bi osetila nelagodu, dodirnula bi čvor rukom, bez reči, i znala da nije „prazna“. U nekim slučajevima, majke su crni konac ušivale i deci u jastučić ili u kapu, naročito ako su deca bila bolešljiva ili „lepog lica“.

Ako bi se desilo da konac pukne, nije se vezivao ponovo, već se bacao, a novi se pravio u tišini, najčešće u zoru. Nije se pokazivao, nije se objašnjavao, i nikada se nije nosio iz šale.

Danas se možda ne nosi crni konac, ali se i dalje oseća potreba za nečim što ne vidiš, ali te čuva. Stari bi rekli:
„Ne mora da znaš šta je – važno je da znaš da te prati.“