Ko je bio vodeni čuvar: Verovanje da svaki izvor ima svoje biće koje ne voli buku

Kiza R

16:00

Kultura 0

U narodnim predanjima Srbije, posebno u planinskim selima, verovalo se da svaki izvor ima svog čuvara – nevidljivog, tihog, ali prisutnog. Taj čuvar ne voli smeh, psovke ni nemar, a ako se uvredi – izvor može presušiti, ili ostaviti trag na onome ko ga je uznemirio.

selo
Shutterstock

Planinska sela su uvek imala poseban odnos prema vodi. Izvori nisu bili samo mesto za osveženje, već duhovna tačka doma, sela i sveta. Prema predanjima, svaki izvor – posebno onaj koji ne presušuje ni u suši – ima svoje biće. To biće se ne vidi, ne progovara, ali oseti kad mu priđeš pogrešno. Meštani su verovali da ako izvoru priđeš sa poštovanjem – voda će te nahraniti. Ako ne, ona pamti – i zna da odgovori.

Izvor kao svetinja

U seoskoj svakodnevnici, voda nije bila obična tečnost. Bila je dar iz dubine, iz zemlje, iz tišine.

Možda vas zanima:

Zato se kod izvora nije psovalo, nije se dozivalo naglas, nije se prišlo bez razloga.

Možda vas zanima:

Starije žene bi stale pored izvora, tiho zahvatile vodu, prekrstile se i šapnule:

Možda vas zanima:

„Zahvaljujem ti, ne uzimam te bez reda.“

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Ovo se, verovalo se, govorilo ne vodi – već njenom čuvaru.

Ko je bio čuvar izvora

U narodnom predanju, izvor čuva biće bez glasa i bez senke.
Neki su ga zamišljali kao starca sa štapom koji sedi u podnožju, drugi kao devojku s dugačkom kosom, koja samo jednom godišnje pokaže lice u odrazu.
Ali najviše se verovalo da je to nešto što ne treba videti – ali znaš da je tu.

U selima oko Homolja i Kopaonika, stariji su znali da kažu:
„Ako ti je voda gorka, ne pitaj zašto – već idi.“

Kako se ponaša kad se naljuti

Ako neko zazviždi pored izvora, psuje, razlije vodu ili se ruga, verovalo se da:

– može da dobije groznicu bez temperature,
– da ga voda „ne primi“,
– ili da počne da sanja istu osobu svake noći – iako je ne poznaje.

U nekim selima, deci se nije dozvoljavalo da piju vodu iz ruke – već isključivo iz posude, s poštovanjem.
Izvor je, govorili su, živ, i zna kad ga dete poštuje, a kad se samo igra.

Znak da čuvar prihvata prisustvo

Ako se na izvoru voda ne muti kad se zahvati, ako je hladna, ali ne boli, i ako ptica zapeva dok piješ – verovalo se da čuvar ćuti, ali prihvata.
Tada je u redu uzeti vodu, ali uvek ostaviti malo – „za onog koga čuvar još čeka.“

Danas – izvori ostaju, ali čuvari ćute

Možda više ne verujemo u bića koja čuvaju izvore.
Ali i danas, kad naiđemo na tihi planinski izvor, niko ne viče, ne psuje, i svi zastanu.
To nije praznoverje.
To je nasleđe.

Jer izvor ne traži mnogo.
Samo da znaš da ono što daje – neko čuva.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
vodeni čuvar stari srpski običaji

Komentari(0)

Loading