Rukavice od kozje kože iz sela pod Stolicom: Jedini zanat koji su pratile molitve pre svakog šivenja
U selima oko Krupnja, žene su ručno šile rukavice od kozje kože – ali ne za prodaju. Pravljene su za dečake koji prvi put zimuju na planini, uz tihe molitve da im ruke ostanu jake, čiste i vredne.
U zabačenim selima zapadne Srbije, pod planinom Stolica, rukavice nisu bile samo topla zaštita – već porodični zavet. Šile su ih majke, bake i tetke, u tišini, od kozje kože pažljivo sušene i obrađivane. Nisu ih prodavale na pijaci. Nisu se poklanjale svakome. Davale su se samo dečacima koji prvi put ostaju zimi na planini – da čuvaju ovce, da cepaju drva, da sami prepoznaju mraz. Pre nego što bi igla dotakla kožu, izgovarala se molitva – tiha, ali snažna.
Zanat koji ne piše na papiru – već u pamćenju
Rukavice od kozje kože su se pravile:
- od bele ili smeđe kože, najčešće domaće koze,
- ručno, bez kroja, „po meri duše, ne samo ruke“,
- uveče, kada kuća ućuti, uz svetlo petrolejke.
Pravila ih je uvek žena koja ima bar jednog odraslog sina, jer se smatralo da zna kako da šije s brigom, a ne samo s veštinom.
Pre šivenja – molitva
Pre nego što bi uzela iglu, žena bi tiho rekla:
“Nek čuvaju, nek greju, nek ne popuste kad zlo dune.”
ili
“Nek budu tvoje kad ruka zadrhti, nek se sete ko te šio kad si bio mali.”
Molitva nije bila propisana – dolazila je iz srca. Nekada se govorila šapatom, nekada samo pomisli.
Simbolika rukavica
Rukavice nisu bile samo odeća. One su:
- “poklopac za snagu”, da ne iscuri,
- “druga koža”, da ruka ne ogrezne u hladnoću,
- mesto gde se drži ono što ne možeš da kažeš.
U nekim porodicama, unutrašnja strana rukavica se premazivala medom i osušivala, „da mu ruke budu slatke u poslu“.
Ko je dobijao rukavice?
Dečaci koji prvi put idu sa stadom preko zime,
mladići koji napuštaju dom radi posla,
ili deca koja ostaju sama na imanju dok roditelji odu u bolnicu, u grad ili „na svet“.
Rukavice su se davale bez reči, uz parče pite, gutljaj kiselog mleka i pogled.
U nekim selima, dečak nije smeo da ih obuče sam – najstarija žena iz kuće mu je prvi put oblačila rukavice, “da ga prime”.
Gde se običaj još pamti
U selima kao što su Bela Crkva, Kržava, Donje Brezovice i Stolice, još uvek žive žene koje znaju da naprave ovu rukavicu. Neki modeli čuvaju se u sanducima, neki su „ostali sa sinovima u Austriji“, a poneki su i danas na rukama unuka, koji ne znaju kako su nastali – ali ih ne skidaju zimi.
Rukavica koja nije predmet – već poruka
U vremenu kada kupujemo rukavice na kilograme, možda ne zvuči važno.
Ali rukavica šivena uz molitvu nije modni dodatak. To je drugi dlan majke, koja te ne može držati, ali može da ti stavi štit.
I zato, kad sledeći put obučeš nešto da te greje, zapitaj se: ima li u tome ičije srce?
Zašto se nož zakopavao ispod kolevke u Homolju: Običaj da se preseče „nevidljiva senka“ koja prati bebu
U homoljskim selima, kada bi dete plakalo bez prestanka, a lek ni molitva nisu pomagali, starije žene bi tiho zakopavale nož ispod kolevke – verujući da će preseći senku koja je ušla s porođajem ili iz sna.
Čaj koji se ne pije: Zašto su žene u Negotinu kuvale „čaj za kuću“ i polivale ga po pragovima
U selima istočne Srbije, žene su jednom nedeljno kuvale čaj od bosiljka, nane i koprive – ne za piće, već za kuću. Tim čajem su prskale ćoškove i pragove, verujući da tako čiste dom od uroka, bolesti i teških reči.
Rukavice od kozje kože iz sela pod Stolicom: Jedini zanat koji su pratile molitve pre svakog šivenja
U selima oko Krupnja, žene su ručno šile rukavice od kozje kože – ali ne za prodaju. Pravljene su za dečake koji prvi put zimuju na planini, uz tihe molitve da im ruke ostanu jake, čiste i vredne.
“Prag udovice”: Zaboravljen običaj da žena prvi put pređe kućni prag bosa nakon smrti muža
U selima zapadne Srbije, nakon sahrane muža, žena je prvi put izlazila iz kuće bosa, ćutke i bez pogleda unazad. Verovalo se da tako skida sa sebe žalost i čisti prag od tuge koja ne pripada njenoj duši.
Zašto se u Pčinji voda ostavlja pored vrata kad neko ima noćne more: Tihi ritual protiv „senke sna“
U zabačenim selima Pčinje, kad neko iz kuće sanja teško, žene i danas u tišini ostavljaju čašu vode sa solju kraj vrata. Voda ne služi za piće, već da „pokupi senku“ – nevidljivu silu koja ulazi kroz san.
Komentari(0)