Kuća bez ogledala: Zašto su se u valjevskom kraju ogledala pokrivala 40 dana posle smrti

Kiza R

20:00

Kultura 0

Kada neko premine, ogledala u kući se prekrivaju – da duša ne ostane zarobljena u odrazu. Ovaj običaj iz sela oko Valjeva vekovima se poštovao, a danas ga se sećaju samo najstariji.

ogledalo
Shutterstock

U valjevskom kraju, kada bi neko u porodici umro, prva stvar koju su žene radile nije bila plakanje, već – prekrivanje ogledala. Belim platnom, maramom ili stolnjakom, svako ogledalo u kući se zaklanjalo od pogleda. Verovalo se da ako se duša pokojnika zatekne u odrazu, neće moći da ode dalje. Ovaj običaj bio je deo šireg rituala žalosti, tihe brige i strahopoštovanja prema onome što dolazi posle života.

Ogledalo – prozor u dušu, ali i zamka

U narodnom verovanju Srbije, ogledalo nikada nije bilo samo komad stakla. Smatralo se „okom druge strane“ – mestom kroz koje duša može da se vidi, ali i da ostane.

Možda vas zanima:

Zato su u momentima smrti – kada je, po narodnoj slici, duša još „tu negde oko tela“ – ogledala bila opasna.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

U selima oko Valjeva – kao što su Divci, Pričević, Suvodanje i Lelić – žene su još pre dolaska sveštenika prekrivale ogledala. To je bio znak da je duša poštovana, da se neće zbuniti svojim odrazom i da će imati miran put ka večnosti.

Koliko dugo su ogledala bila prekrivena?

Standardno – 40 dana. Verovalo se da toliko duši treba da “obiđe” mesta na kojima je volela da bude, da se oprosti, da se smiri. Tek nakon 40 dana, ogledala su se skidala, ali nikada uveče i nikada bez molitve.

U nekim slučajevima, ogledala su se iznosila iz kuće, naročito ako je smrt bila iznenadna ili „nečista“ (samoubistvo, nesreća, rat).

Ko je sve gledao – a ko nije smeo?

  • Deca nisu smela da se gledaju u ogledalo u kući pokojnika
  • Trudnice i dojilje nisu smele ni da uđu u sobu s ogledalom
  • Ako se neko slučajno pogleda – trebalo je pljunuti tri puta i prekrstiti se

Takođe, ogledalo se nije smelo čistiti za vreme žalosti – jer se verovalo da „skidaš tragove duše“.

Zašto žene prekrivaju, a ne muškarci?

U patrijarhalnim zajednicama, žena je čuvar doma, smrti i života. Njena je bila poslednja reč uz ognjište, ali i prva kad neko ode. Prekrivanje ogledala je bio intiman, tihi čin brige, koji se nije učio – već nasledio pogledom i gestom.

Baka Milena iz sela kod Lajkovca kaže:
“Kad majka umre, prvo se ćuti. Drugo – zakloniš ogledalo. Da joj ne ostane lice na staklu.”

Običaj koji još živi – tiho, u senci

Iako je danas retko, ovaj običaj se i dalje poštuje u pojedinim domaćinstvima. U mestima oko Valjeva, starije žene i dalje savetuju ćerkama:
“Kad se dogodi ono najgore, ne zaboravi – stavi nešto belo na ogledalo. Ne zbog njih. Zbog nas.”

Odmor za dušu i za odraz

Običaj prekrivanja ogledala nije sujeverje – to je duboka duhovna potreba da se prepozna trenutak između dva sveta. Da ne gledamo, ne analiziramo, ne kontrolišemo. Da, bar na 40 dana, dopustimo tišini da zavlada domom.

Jer ogledalo, kad nije prekriveno, ne prikazuje samo lice. Ponekad, možda prikaže – ono što nismo spremni da vidimo.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
pokrivanje ogledala stari srpski običaji

Komentari(0)

Loading