Kuća bez ogledala: Zašto su se u valjevskom kraju ogledala pokrivala 40 dana posle smrti
Kada neko premine, ogledala u kući se prekrivaju – da duša ne ostane zarobljena u odrazu. Ovaj običaj iz sela oko Valjeva vekovima se poštovao, a danas ga se sećaju samo najstariji.
U valjevskom kraju, kada bi neko u porodici umro, prva stvar koju su žene radile nije bila plakanje, već – prekrivanje ogledala. Belim platnom, maramom ili stolnjakom, svako ogledalo u kući se zaklanjalo od pogleda. Verovalo se da ako se duša pokojnika zatekne u odrazu, neće moći da ode dalje. Ovaj običaj bio je deo šireg rituala žalosti, tihe brige i strahopoštovanja prema onome što dolazi posle života.
Ogledalo – prozor u dušu, ali i zamka
U narodnom verovanju Srbije, ogledalo nikada nije bilo samo komad stakla. Smatralo se „okom druge strane“ – mestom kroz koje duša može da se vidi, ali i da ostane.
Možda vas zanima:
Trava za mir u kući: Kako su žene u Banatu palile suvu metvicu svake nedelje pre ručka
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Vezeni molitvenik: Kako su žene u Pčinji “pisale” svoje molitve iglom umesto perom
Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.
Možda vas zanima:
Trava za mir u kući: Kako su žene u Banatu palile suvu metvicu svake nedelje pre ručka
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Vezeni molitvenik: Kako su žene u Pčinji “pisale” svoje molitve iglom umesto perom
Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.
Možda vas zanima:
Trava za mir u kući: Kako su žene u Banatu palile suvu metvicu svake nedelje pre ručka
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Vezeni molitvenik: Kako su žene u Pčinji “pisale” svoje molitve iglom umesto perom
Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.
Možda vas zanima:
Trava za mir u kući: Kako su žene u Banatu palile suvu metvicu svake nedelje pre ručka
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Vezeni molitvenik: Kako su žene u Pčinji “pisale” svoje molitve iglom umesto perom
Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.
U selima oko Valjeva – kao što su Divci, Pričević, Suvodanje i Lelić – žene su još pre dolaska sveštenika prekrivale ogledala. To je bio znak da je duša poštovana, da se neće zbuniti svojim odrazom i da će imati miran put ka večnosti.
Koliko dugo su ogledala bila prekrivena?
Standardno – 40 dana. Verovalo se da toliko duši treba da “obiđe” mesta na kojima je volela da bude, da se oprosti, da se smiri. Tek nakon 40 dana, ogledala su se skidala, ali nikada uveče i nikada bez molitve.
U nekim slučajevima, ogledala su se iznosila iz kuće, naročito ako je smrt bila iznenadna ili „nečista“ (samoubistvo, nesreća, rat).
Ko je sve gledao – a ko nije smeo?
- Deca nisu smela da se gledaju u ogledalo u kući pokojnika
- Trudnice i dojilje nisu smele ni da uđu u sobu s ogledalom
- Ako se neko slučajno pogleda – trebalo je pljunuti tri puta i prekrstiti se
Takođe, ogledalo se nije smelo čistiti za vreme žalosti – jer se verovalo da „skidaš tragove duše“.
Zašto žene prekrivaju, a ne muškarci?
U patrijarhalnim zajednicama, žena je čuvar doma, smrti i života. Njena je bila poslednja reč uz ognjište, ali i prva kad neko ode. Prekrivanje ogledala je bio intiman, tihi čin brige, koji se nije učio – već nasledio pogledom i gestom.
Baka Milena iz sela kod Lajkovca kaže:
“Kad majka umre, prvo se ćuti. Drugo – zakloniš ogledalo. Da joj ne ostane lice na staklu.”
Običaj koji još živi – tiho, u senci
Iako je danas retko, ovaj običaj se i dalje poštuje u pojedinim domaćinstvima. U mestima oko Valjeva, starije žene i dalje savetuju ćerkama:
“Kad se dogodi ono najgore, ne zaboravi – stavi nešto belo na ogledalo. Ne zbog njih. Zbog nas.”
Odmor za dušu i za odraz
Običaj prekrivanja ogledala nije sujeverje – to je duboka duhovna potreba da se prepozna trenutak između dva sveta. Da ne gledamo, ne analiziramo, ne kontrolišemo. Da, bar na 40 dana, dopustimo tišini da zavlada domom.
Jer ogledalo, kad nije prekriveno, ne prikazuje samo lice. Ponekad, možda prikaže – ono što nismo spremni da vidimo.
9 najčudnijih srpskih običaja: Veruje se da se jedan ni za živu glavu ne sme prekršiti, inače...
Izdvajamo 9 najčudnijih srpskih običaja koja su duboko ukorenjena.
Zmija čuvarica: Kako su Srbi vekovima živeli sa zmijom u zidu i zašto se verovalo da ona čuva kuću
U mnogim krajevima Srbije zmija nije bila samo životinja, već svetinja. Ako se nastani uz temelj kuće – ne dira se, ne tera, ne ubija. Verovalo se da je to duh pretka koji čuva dom od bolesti, uroka i propasti.
Zaboravljena božanstva Srba: Kako su Dan, Noć i Mesec nekada bili sile kojima se pevalo, molilo i strahovalo
Pre nego što je hrišćanstvo zauzelo centralno mesto u duhovnom životu Srba, naši preci su verovali da vreme ima svoje lice, dušu i moć. Dan je bio otac svetlosti, Noć majka snova, a Mesec – brat koji ćuti i pamti.
Zaboravljene svete biljke kod Srba: Koji cvet “čuje molitvu” i zašto se dren nije sadio u zlo doba
U narodnom verovanju Srba, biljke nisu bile samo ukras ni lek – već živa bića s dušom. Neke su imale moć da prenesu molitvu, druge da čuvaju kuću, a treće da “zatvore” bolest. Najpoštovanije među njima bile su dren, zdravac, bosiljak i pelin.
KO JE BIO DOMAĆI Nevidljivi duh koji čuva kuću, jede prvi i nestaje kad se izgubi poštovanje
U staroj srpskoj tradiciji, svaka kuća imala je svog „domaćeg“ – nevidljivog duha koji čuva ognjište, porodicu i mir. Poštovan tiho, hranjen simbolično, ovaj duh je bio prvi znak da je kuća živa – i prvi koji bi nestao kada dom počne da se raspada iznutra.
Komentari(0)