U mnogim krajevima Srbije, naročito u istočnoj i južnoj Srbiji, zadržao se jedan tih, zaboravljen običaj koji se praktikuje uoči praznika, pred zimu i kad se „duša u kući smiri“. Običaj da se voda unosi u kuću bez reči. Ne pozdravlja se, ne doziva, ne izgovara se ime, ne peva – voda se uzima, donosi i spušta u tišini.

Nije to bilo sujeverje. Bila je to molitva bez reči. Tiha molba da se dom sačuva od zla, nemira, bolesti i uroka.

Voda kao prva granica – i zaštita

U narodnoj svesti, voda je prvi živi element. Donosi se iz bunara, izvora, reke – ali kad uđe u kuću, postaje više od tečnosti. Ona je, kako su govorili stari, „ogledalo kuće“. Ako je doneseš s poštovanjem, kuća će „mirno piti“. Ako uneseš s nemirom – i voda „pamti“.

U nekim selima, starije žene bi uoči Aranđelovdana, Božića ili slave, nosile vodu pre izlaska sunca, ne govoreći nikome gde idu. Kad se vrate – ćute dok vodu ne spuste na zemlju.

Šta se verovalo?

– Ako se voda nosi u tišini, čuva dom od uroka
– Ako se voda „zatrese“ dok se nosi, nevolja je blizu
– Ako voda „zablista“ u vedru, duša u kući je čista
– Ako te neko pozove dok nosiš vodu – ne odazivaj se
– Ako dete pije vodu ujutru iz ruke majke, biće zdravo cele zime

Zato se govorilo:
„Ko nosi vodu u tišini, nosi mir na dlanovima.“

Kad se posebno poštuje tišina

Običaj se najviše poštovao:

– pred zimske praznike (Aranđelovdan, Nikoljdan, Božić)
– kad se u kući rodila beba
– kad neko u kući boluje „a doktori ne pomažu“
– kad se sumnja da je neko „poneo reč“ iz kuće

U tim slučajevima, prva jutarnja voda se nosila sama, tiho, sa molitvom iznutra:
„Kako te unesem, tako mir da ostaneš.“

Voda „koja ne zna za galamu“

Stari ljudi su verovali da voda zna – kako si je pogledao, tako će ti služiti. Zato se nije unosila dok se viče, raspravlja, niti uveče posle svađe.

Nije se pila s vrata, nije se davala u ljutnji. Domaćice bi često rekle:
„Stani. Prvo se smiri, pa pij. Voda to ne voli.“

Običaj koji možemo oživeti

Možda više ne idemo po vodu na izvor, ali momenat kada pustiš vodu iz česme, sipaš u bokal ili nosiš detetu čašu – i dalje je trenutak u kome možeš da staneš. Da ne pričaš. Da pomisliš. Da uneseš mir, a ne samo vodu.

Jer nekad je najvažnija molitva ona koju nisi rekao, ali si uradio.