Uroš Predić i njegovi zapisi o srpskom selu: delo slikara koji je pisao kao hroničar

Kiza R

14:00

Kultura 0

Iako je najpoznatiji kao slikar koji je oslikao lice srpskog naroda, Uroš Predić je iza sebe ostavio i pisane tragove o svakodnevici, verovanjima i običajima sela iz kojih je crpeo inspiraciju. Njegovi zapisi iz Orlovata i Banata, danas sačuvani u beleškama, pisamima i memoarima, prava su književnost u zrnima.

Uros Predić
Shutterstock

Uroš Predić (1857–1953), jedan od najznačajnijih srpskih realista, poznat je po slikama koje su postale deo kolektivnog pamćenja – "Siroče na majčinom grobu", "Kosovka devojka", "Na izvoru". Ali malo je poznato da je tokom celog života pisao lične beleške, pisma i opservacije o svakodnevici srpskog sela, naročito svog rodnog Orlovata, sela u južnom Banatu.

Slikar koji je znao da piše

Predićeva pisma i beleške sadrže opise ljudi, mentaliteta i običaja koje je slikao. U njima je često zabeleženo ono što se na slici samo nazire: govor tela, misao iza pogleda, tišina između rečenica.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

U jednom od pisama bratu Naumu, Predić piše:

„Sedeo sam na klupi pred kućom Jovanovom. Njegova starica majka ništa ne reče, ali način na koji držaše krst na krilu, beše molitva veća od reči.“

Te rečenice su svojevrsna književnost – sažeta, realistična i protkana emocijom. Njegovi zapisi o običajima – poput slavskog okupljanja, berbe grožđa ili pokrivanja mrtvaca – svedoče o dubokom poznavanju narodne duše.

Orlovat kao mikrosvet

Rodno selo Orlovat nije za Predića bilo samo početak, već i večiti izvor inspiracije. Redovno se vraćao, beležio priče meštana, pratio promene koje je donosilo novo doba. Zabeležio je, između ostalog, kako se menja ponašanje mladih, kako sve manje ljudi zna da tumači značenje nošnje, pesme, ili zašto se ide na zadušnice.

U njegovim tekstovima nema patetike – sve je opisano tiho, s puno poštovanja i sa realističnim okom koje podseća na Ivu Andrića ili Lazu Kostića.

Književna vrednost sporednih zapisa

Iako Predić nije objavio knjigu, njegovi tekstovi – sačuvani u arhivu SANU, privatnim zbirkama i porodičnoj zaostavštini – imaju izuzetnu vrednost kao literarno i etnografsko svedočanstvo.

Kombinuju realizam slikara i osećaj za ritam jezika. Njegove rečenice često liče na kratke crtice, gotovo kao haiku u narodnom duhu.

Potencijal za otkrivanje i objavljivanje

U današnje vreme, kada se književnost sve više okreće autentičnim pričama, Predićevi zapisi mogu postati osnova za zbirku, izložbu ili dokumentarni film. Njegovo delo nije završeno na platnu – ono se nastavlja na papiru, u pričama koje su sačuvane za budućnost.

Jer, kako je i sam zapisao:

„Ne slika se rukom, već srcem koje pamti.“

POVEZANE VESTI
Tagovi:
uroš predić

Komentari(0)

Loading