VERNICI SPC DANAS SLAVE SVETI ĐURĐIC Ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu
Georgije je prišao statui Apolona, potom je prekrstio, a kip se srušio zajedno sa ostalim statuama u hramu.
Praznik je posvećen prenosu moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije (današnji Izmir) u Lidu što je bilo ispunjenje njegove poslednje želje. Uvek se obeležava 16. novembra.
Sveti Georgije je inače veoma poštovan u našem narodu i slavi se čak dva puta godišnje. Vernici uz Đurđic obeležavaju 6. maja i dan njegove smrti (Đurđevdan).
Đurđic za razliku od Đurđevdana nije obeležen crvenim slovom u bogoslužbenom kalendaru. Ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu. Đurđic je prema nekim procenama po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Ujedno je gradska slava Novog Sada i Bora.
Sveti Georgije rođen je u maloj Aziji u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici, ali je kao dete ostao bez oca i sa majkom se preselio u Palestinu. Car Dioklecijan ga je kasnije postavio za vojnog zapovednika, a kasnije i za vojvodu.
Za vreme Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana. Georgije je na jednom saboru govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima, a tada je caru priznao da je i sam hrišćanin.
Zbog toga je car naredio da ga stave na strašne muke. Tražio je od Georgija da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Iako je car svet očekivao da će se odreći hrišćanstva, Georgije je prišao statui Apolona, potom je prekrstio, a kip se srušio zajedno sa ostalim statuama u hramu.
Dioklecijanova žena Aleksandra je tada uzviknula: „I ja verujem u Boga koji Georgiju daje toliku snagu.“
Dioklecijan je zbog toga naredio da se Georgiju i Aleksandri odrubi glava. Pogubljen je 23. aprila po starom kalendaru ili 6. maja po novom 303. godine.
POTEGAO PIŠTOLJ NA KOLEGU, SVEČANO OTVORIO WC NA SPLAVU: Filmska životna priča Pavla Vuisića, ostavio čak TRI TESTAMENTA
Ljubav našeg naroda prema Pavlu Vuisiću kao glumcu proporcionalna je našoj potpunoj neupućenosti u njegovu biografiju, privatni život, politička gledišta i svetonazor, depresiju koju je lečio alkoholom, i njegovu omrazu prema glumi.
Mihajlo Pupin – dečak iz Idvora koji je pravio svoje prve izume
Pre nego što je postao svetski poznat naučnik, pronalazač i profesor na Kolumbija univerzitetu, Mihajlo Pupin bio je radoznali dečak iz banatskog sela Idvor. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno igrom, ali i neutaživom željom da otkriva kako stvari funkcionišu.
Tkački razboj – kako se nekada tkala toplina doma
Na drvenom okviru, među nitima i predivom, nekada se stvarala ne samo tkanina, već i priča. Tkački razboj bio je srce mnogih srpskih domaćinstava – mesto gde su vešte ruke žena pretvarale vunenu i lanenu nit u ćilime, ponjave i prekrivače. Zvuk drvenih delova koji se sudaraju, ritam nožne pedale i miris prirodnog vlakna bili su deo svakodnevice u skoro svakoj kući.
Od Nemanje do poslednjeg cara – priča o lozi Nemanjića
Vladarska porodica koja je oblikovala srednjovekovnu Srbiju, ostavila manastire, zakone i carstvo koje je sijalo na Balkanu.
Naši stari nikad nisu SKLANJALI MRVICE SA STOLA "GOLOM RUKOM", a hleb su UVEK DELILI: Narodna verovanja o prizivanju BOGATSTVA i teranju SIROMAŠTVA S PRAGA
Narodna verovanja u Srbiji prizivaju sreću i blagostanje kroz običaje i zabrane. Običaji se prenose generacijski kao deo kulturnog nasleđa srpskog naroda.
Komentari(0)