VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića

Lepote Srbije

17:00

Zanimljivosti 0

Igumanija Paraskeva ga je zatekla s penom na usnama, kao u čoveka kog su otrovali.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića
Printscreen/Facebook

Manastir Svetog Tihona u Saut Kananu u Pensilvaniji, bio je mesto upokojenja Svetog vladike Nikolaja Velimirovića.

Velimirović je propagirao odbacivanje svih zapadnih tradicija, uključujući demokratiju, jednakost, individualizam, religioznu toleranciju i druge vrednosti modernizma i prosvećenosti. On zaključuje da je Evropa uperila sve svoje pronalaske protiv Hrista, između ostalog teleskop, mikroskop, železnicu, parnu fabriku, mašine za plivanje pod vodom, za letenje u vazduhu, itd. Evropu je smatrao oličenjem sveg zla:

„Da li ste sa Evropom ili svojim narodom? Ako kažete da ste sa Evropom onda se brzo lečite da ne bi zarazili svoj narod... evropski narodi su pod prokletstvom božijim jer oni nisu više narodi nego jazavci... dvonogi majmuni... zverovi a ne ljudi... Evropski intelektuizirani čovek napravio je ugovor sa đavolom... Evropa je jeres... A ti Srbijo, kuda si pošla za Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikada za njom. Nazad, na svoje, ako hoćeš da se spaseš i živiš...“

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića vikipedija

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

 

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Njegovo antizapadnjaštvo je organski povezano sa njegovim antisemitizmom; on je smatrao da su "Jevreji i njihov otac đavo", uspeli "trovanjem duha i srca evropskog čovečanstva" da ga odvrate od prave religioznosti i okrenu obožavanju "idola kulture". On vidi kulturu kao „zbir svih zala“, i predlaže da Crkva propiše jedan molitveni dan u godini, kad će se sav narod sa svojim starešinama moliti Bogu da ga spase od kulture, piše vikipedija.

VIDI JOŠ: IMENJAČE, ŠTA TO URADI? KAD ĆE TA STRUJA DA SE VIDI GOLIM OKOM? Anegdota iz razgovora Sv. vladike Nikolaja i Nikole Tesle

Okolnosti njegove smrti u zvaničnom saopštenju glasi: „18. marta 1956, u svojoj ćeliji pronađen je u Gospodu počivši Vladika Nikolaj. Vladika je bio na kolenima, ničice, sa oslonjenom glavom na krevet. U ruci mu je bio molitvenik. Vladika je vodio sveti život i delovao sveto. Mnogi u ovakvoj Vladičinoj smrti vide svetu končinu, jer se prestavio na kolenima i moleći se„.

Ali u srpskoj crkvenoj zajednici rasprostranjen je apokrif, koji emituje sasvim drugačiju sliku:

„Mi znamo da je uoči tragedije vladiku posetio čovek, obučen u mantiju. Oni su dugo razgovarali, do kasno u noć. Ujutru niko nije video misterioznog posetioca, niti je više video kofer, koji je pripadao Vladici Nikolaju.

Bilo je glasina da je vladika u svom životu preživeo šest pokušaja lišavanja života, ali je od ovog sedmog doživeo da tako mučki bude ubijen.

Igumanija Paraskeva je tvrdila, da misteriozni stranac osumnjičen za ubistvo, bio je, u stvari, klirik vladika Dionisije. I da se kod nje nalazi pokajno pismo tog čoveka, koji on u njemu moli Svetog Joanikija da on posreduje kod Gospoda, kako bi njemu bio oprošten i razrešen neki strašni njegov greh.

Igumanija je još dodala da je, na usnama preminulog vladike bila pena, kao u čoveka kog su otrovali. „.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića vikipedija
 

Vladika u Americi – po svedočenju Majevskog i Cokića

Godine 1950, vladika je živeo veoma skromno u Njujorku.

Trvenja u srpskoj emigraciji bila su izražena tako što se „mahalo pesnicama posle borbe“, špijunskim intrigama i ono što je svojstveno stanovnicima Balkana, u tuzi naći bar malo radosti života u egzilu.

Zanimljivo se pokazalo druženje i prijateljstvo između vladike Nikolaja i njegovog, sada već prijatelja, anglikanskog sveštenika Kanona Vesta.

– Vi Protestanti uveliko patite od atomizacije. – govorio bi vladika Nikolaj svom prijatelju, pastoru Vestu, Zapad – sve pokušava da razluči u hrišćanskoj teologiji, na Pavlovu teologiju i na Hristovu. Totalno ste je uništili.

– A vi ste je uništili i bez teologije, odgovarao bi Vest, misleći na Srbe i Ruse, odnosno na Pravoslavne narode.

Tih dana vladika dobija vest o saobraćajnoj nesreći koja se desila profesoru Duhovne seminarije Vladimiru Majevskom, kog je vladika poznavao još od svoje mladosti.

VIDI JOŠ: Tajni prenos moštiju vladike Nikolaja Velimirovića iz SAD-a u rodno selo Lelić kod Valjeva

Prvi put, Majevski je došao u Srbiju kako bi se dobrovoljno pridružio srpskoj vojsci za vreme balkanskih ratova 1912-1913. Posle balkanskih ratova, vratio se u Rusiju, a početkom 1920-ih godina, sada kao izbeglica, vratio se u Srbiju, gde je postao sekretar i bibliotekar Patrijarha Varnave. Tako je proživeo u tadašnjoj Jugoslaviji, oko 25 godina, gde se povremeno susretao, ili privatno ili po službenoj dužnosti, sa vladikom Nikolajem.

Kada se, nakon dva meseca lečenja Majevski prešao na kućno lečenje i došao u svoj stan, vladika ga je sada češće stao obilaziti i posećivati. Vladika je imao osećaj bojkota od strane svog naroda i vladike Dionisija. To je bio izuzetno težak udarac za Vladiku Nikolaja i on je želeo podeliti svoje mišljenje sa nekim. Osim toga, on nikada nije bio u isto vreme u egzilu iz zavičaja, i izgnanik i tuđ svojim sunarodnicima.

„I mi smo imali duge razgovore, vladika i ja. Oboje smo patili od iste bolesti – nostalgije. Ali, naravno, i Gospod je pretrpeo mnogo, a ja sam bio u egzilu već oko 30 godina, tako da je moja rana na duši nije više tako bolna kao u vladike Nikolaja koji je bio novi imigrant, i njegova sveža rana je krvarila nepodnošljivo „- napisao je V. Majevski.

Kada je Majevski došao da predaje u Bogosloviji u manastiru Svetog Tihona Zadonskog u Pensilvaniji, odmah je postavio pitanje na dnevni red da i Preosvećeni vladika Nikolaj bude pozvan kao predavač u našu bogosloviju.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića vikipedija
 

„I uskoro, posle toga lično sam razgovarao sa Vladikom o tome. Bio sam zapanjen njegovom reakcijom na moje reči: iznenada je zaplakao kao dete, počeo mi je toplo zahvaljivati i ponovio je, koliko mu je teško što se prema njemu loše odnosi sadašnji vladika Dionisije.

Od septembra 1951, bili smo srećni zbog boravka Vladike Nikolaja u našoj bogosloviji. Vladika je predavao dogmatsko i pastirsko bogoslovlje. A u jesen 1955, nakon smrti našeg vladike Jone, koji je ujedno bio i rektor, vladiku Nikolaja smo jednoglasno izabrali za rektora naše bogoslovije…

Manstirski okrug je bio veoma živopisan, u daljini jedva primetna kako se proteže jedna planina, a od nje se spuštaju litice, koje dosežu sve do male reke i šumskog jezera, gde je stacionirana jedna dvospratna bela kuća, i tu je proveo svoje poslednje godine, vladika Nikolaj. Ova kuća nema neki naročiti arhitektonski dizajn i nije bogato ukrašena niti je nove gradnje. Godine su ostavili svoj trag na ovom usamljenom zdanju, koje iako ne blista svojom izglednošću, no unutraršnjost je opremljena praktičnom američkom komfornošću i ostalim udobnostima, potrebnim za življenje u jednom domu…

Poslednjih nekoliko godina i ja sam živeo u ovoj kući, ne samo pod istim krovom sa Vladikom Nikolajem, već da tako kažem, „rame uz rame“ sa njim. Zato sam imao to zadovoljstvo iz dana u dan, ne samo da posmatram izbliza njegov život i rad, već i da provodim mnogo vremena sa njim u nezaboravnom razgovoru, gde mi je Vladika bezrezervno prenosio svoja bogata duhovna iskustva i sa puno poverenja mi je ukazivao na mnoge životne nedoumice. Prvi put živimo u kući samo nas dvojica, Vladika Nikolaj i ja“.

Vladika je živeo u osami i povučeno, ali ipak ne tako davno, u njujorškom periodu života, njegova skromna soba je bila mesto okupljanja, ne samo srpskih izbeglica i emigranata, već i onih ruskih emigranata, koji su živeli između dva rata u Jugoslaviji.

No, čak i tada, u ranim godinama izbeglištva, kada su emigranti podržavali jedni druge, organizovali su razna okupljanja i susretanja jedni sa drugima, Vladika je čak i tada, u tom „bučnom druženju“ tražio samoću. Naravno, on nije dozvoljavao sebi da uvredi goste tako, što bi demonstrirao svoju „usamljenost u masi“, ne. Umorivši se od dugog razgovora, vladika bi napuštao druženje za samo nekoliko minuta, da bi se potom vratio vidno osveženi i duhovno obodren.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića vikipedija
 

Ponekad, međutim, bilo je neophodno implicirati da „svakog gosta za tri dana docta“. Donosimo primer koji u svojoj knjizi opisuje otac Dragoljub Cokić.

Dođoše nam jednom mnogo ruskih: knezova, oficira, i činovnika. Posle jedno sat i po mirnog sedenja i „ćaskanja“ Vladika se naže i tiho će Dragoljubu na uho:

– Već su se zasedeli. Idi ti i skuvaj kafu.

Dragoljub odgovori:

– Da li će to pomoći da im se pokažu vrata?

– Oni su živeli u Jugoslaviji. I znaju da kada se posluži kafa, znači „priči je kraj“.

Ispostavilo se da je bio u pravu. Čim su popili kafu, i počeli su da se obraćaju vladici za blagoslov. Vladika se zadovoljno smeškao i meni namigivajući reče:

– Vidiš, da sam bio u pravu…

Tako da je svoje bliske prijatelje vladika otpravljao, veoma lagano i bez ikakve „diplomatije“:

– Hajde, odlazite. Vi mene naravno, shvatate!

Njegov glas je bio u isto vreme i zapovednički i prijateljski, bez ikakve iritacije i niko od posetilaca se nije osećao time poniženim ili osramoćenim.

Na Sveto -Tihonovskoj seminariji, Vladika je predavao dogmatsko i pastirsko bogoslovlje. Njegova predavanja su zanimljiva i originalna, živahna i slikovita. Nastava se ne završava sa završetkom nastave u Bogosloviji.

Vladikina kelija je bila otvorena i dalje za seminariste. U poslednje dve godine života vladika preuzima u svoju predavateljsku dužnost i treći predmet - omilitiku. Uoči svake nedelje ili praznika, učenici bi došli kod Vladike i proiznosili bi svoju buduću propoved. Tek nakon ispravki propovedi, seminaricta bi dobijao odobrenje da sutra-dan može istu propoved proizneti i javno u crkvi i na bogosluženju.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića vikipedija
 

Ponekad, se međutim i sam Vladika konsultovao sa studentima u vezi svoje buduće propovedi. Zaista je sve to čudno delovalo, taj životni vladičin stil koji on vodi, a o kojem piše otac Dragoljub u svojim memoarima:

„Stiglo nam je Badnje veče (veče pred Božić). Potrebno je bilo bogoslužiti i propovedati. Nalazili smo se kod vladike u njegovoj kući. Odjednom mi naredi:

– Čitaj.

Učinio sam kako je rekao. Pročitao sam kratku besedu o Rođenju našega Spasitelja.

– Kako ti se čini? – Upita Vladika.

– Meni se nije svidela, – rekao sam kratko.

– Zašto?

– To je zato što se tada svi tiskaju u gomilu, a Vi ih pozdravljate i susrećete rečima „Hristos se rodi“! Ja bih ih pozdravio rečima: „Gde ste“?

– I to je sve?

– Da, sve. Još bih dodao: „Gde ste vi bili braćo juče? Prekjuče? Cele godine vas nije bilo, a sada na Božić ste došli“!

– Ti ne razumeš. Želiš iz crkve izagnati i ove koji bar jednom u godini dođu. – Zatim upita: – Šta ti se drugo ne dopada?

– Ja ne volim ove klupe u lokalnim crkvama. U našim crkvama bile su stolice samo za slabe.

– Opet, ne razumeš. To je bolje da ljudi misle o Bogu sedeći, nego da stoje, misleći o svojim o nogama“.

Vladika Dionisije je četnicima ukazivao na primer Karla Marksa da se ujedine…

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića vikipedija
 

Nekoliko Srba je u to vreme prešlo pod okrilje RPCZ. Među njima je bio i nekadašnji sudija Crkvenog Suda Žičke Eparhije – Jovan Saračević, koga je pod imenom Sava zamonašio arhiepiskop Leontije Čileanski, i koji je najpre u Argentini rukopoložen za jeromonaha, da bi kasnije bio izabran za episkopa RPCZ u Edmontonu – pokrajina Alberta u Kanadi.

Početkom pedesetih, zbog lošeg stanja u Srpskoj Crkvi, Ruskoj Zagraničnoj Crkvi je prišao i Mihailo Tošović, takođe jedna od značajnih ličnosti za srpsko Istinsko Pravoslavlje. Godine 1952. bio je izabran za nastavnika Svetog Pisma i Grčkog jezika u ruskoj seminariji Svete Trojice u Džordanvilu. U Džordanvilu je i zamonašen, dobivši ime Arsenije. Kasnije je hirotonisan u jeromonaha, a potom unapređen u zvanje arhimandrita. Sredinom 50-ih godina, sa blagoslovom mitropolita Anastasija, počeo je da izdaje duhovni časopis „Srpski misionar“, u kome je razobličavao otpadništvo Srpske Crkve, MP i „svetskog pravoslavlja“. Otac Arsenije je ubeđivao Srbe da je, zbog porobljenosti Srpske patrijaršije od strane komunista, neophodno da se odvoje od patrijaršije, i zalagao se za osnivanje Srpske Zagranične Crkve po uzoru na Rusku Zagraničnu Crkvu. Episkop Nikolaj Velimirović je podržao ovu zamisao oca Arsenija, međutim, već 1956. on se upokojio.

Vladika Nikolaj je umro pod jako sumnjivim okolnostima i postoji ozbiljna sumnja da je ubijen.

Povodom članka oca Arsenija „Slobodnim Srbima – slobodna i normalizovana Crkva” episkop Nikolaj je 9.12.1954. pisao ocu Arseniju: „Čitao sam Vaše članke i divim se Vašem poznavanju Kanonskog prava.

Kamo da je patrijarh Gavrilo pri odlasku u Jugoslaviju učinio ono što je patrijarh Tihon učinio, to jest da je ostavi oporuku arhijerejima van Otadžbine da upravljaju Crkvom u dijaspori po svojoj mudrosti, a ne da čekaju od njega uputstva iz „tamnice“. Da je Gavrilo to učinio, stanje naše Crkve izvan Otadžbine bilo bi do sada sasvim drugačije. No propušteno se ne povrati. No, ipak, nadamo se da će Gospod pomoći sve na dobro i da neće zaboraviti svoju Nevestu, Crkvu Svetosavsku.

Ovo u vezi Vašeg pisanja, jasnog i energičnog. ..”

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića vikipedija/Konak manastira Ćelije gde se školovao
 

Đoko Slijepčević, istoričar Crkve antikomunističke orijentacije, ali ujedno pristalica patrijarha Germana, 1963. godine je pisao: „Dionisije pokušava da se brani svojim antikomunizmom, koji je dugo vremena bio vrlo problematičan, a kasnije ništa drugo nego gomila šupljih i šturih fraza – praporac koji zveči… Kako, stvarno, stoji sa anti-komunizmom vladike Dionisija? „Srpska borba“ od 28. juna 1962. godine, danas glavni saveznik i branilac vladike Dionisija, navela je nekoliko njegovih „anti-komunstičkih iskliznuća“. Evo, koja su to: u jednom svome članku od 7. novembra 1957. godine, objavljenom u „Amerikanskom Srbobranu“ od 16. januara 1959. godine, vladika Dionisije je četnicima ukazivao na primer Karla Marksa da se ujedine. „Srpska borba“ piše: „Ali, možda ipak ima logike u ovom postupku g. Dionisija, jer i način na koji je on vodio akciju za „srpsko okupljanje“ i ideje koje je izložio u svom članku o stvaranju Saveza ravnogoraca, zaista su mnogo bliži Karlu Marksu i njegovim „proleterima“, nego svetinjama i interesima srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve. Ovde je, moglo bi se reći, vladika Dionisije bio žrtva svoje idejne i ideološke zbunjenosti: onda je bio zbunjen, pa je kasnije „progledao i našao pravi put“. Činjenice vele, međutim da je sve to bilo drukčije: vladika Dionisije je pozdravljao Staljina, slavio i hvalio Tita i njegovu „narodno-oslobodilačku vojsku“ i, razume se, dugo bio na platnom spisku Titove ambasade u Njujorku.

„Glas Kanadskih Srba“ je u dva maha, 25. jula i 12. septem bra 1963. javno tvrdio da je vladika Dionisije „u jesen 1944, telegramom preko dr Šubašića pozdravio maršala Tita i njegovu hrabru narodnooslobodilačku vojsku. On je bio na platnom spisku jugoslovenske komunističke ambasade u Vašingtonu sve dok mu srpski prvaci u SAD nisu obećali da će mu oni davati izdržavanje. On je, jedini od srpskih episkopa, s oduševljenjem pozdravio, 23. oktobra 1958, stvaranje Makedonske pravoslavne crkve, kao „čin veliki i veoma koristan za našu Crkvu“ („Glas Kanadskih Srba“ od 12. septembra 1963). U istom članku, u kome je izneo gornju tvrdnju, a koji nosi naslov „Njegova Svetost gospodin German, peti patrijarh obnovljene Pećke patrijaršije“ („Glas Kanadskih Srba“ od 23. oktobra 1958), vladika Dionisije je, navodno hvaleći novog patrijarha, rekao i ovo: „Prvi veliki, a možda od najveće važnosti za celinu SPC, potez novog Patrijarha, bio je celishodno rešenje pitanja tzv. Makedonske crkve“.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića Printscreen/Nikolajevi majka i otac
 

Tada nije vladika Dionisije ni pomišljao da, u bilo kome smislu, osumnjiči pravilnost izbora Patrijarha Germana, jer je pisao i ovo: „I tako, rešio je Duh Sveti i Izborni Sabor SPC, da na stolicu srpskih patrijaraha dođe Episkop žički German, neosporno veoma sposoban i darovit čovek, aktivan i pun svake vrline“ („Glas Kanadskih Srba“ od 23. oktobra 1958)”. Slobodan Drašković, koji je bio 1963. jedan od glavnih Dionisijevih pristalica i igrao veliku ulogu u održavanju tzv. Crkveno-narodnog sabora Amerikansko-kanadske eparhije na kome je pomenuta eparhija odbila poslušnost patrijaršiji, godine 1967. je pisao: „O vladici Dionisiju nema potrebe mnogo da se govori. Njegova politika, ne samo do maja 1963. godine, nego i posle 1963. godine, uprkos i nasuprot jasnim i kategoričnim odlukama Crkveno-narodnog sabora, bila je u znaku koegzistencije sa jerarhijom porobljene i ulančene Srpske Pravoslavne Crkve u Jugoslaviji.

Marta 1966, dakle posle skoro četiri godine borbe protiv Brozovog patrijarha Germana, on se žalio notornom sovjetskom agentu, „ruskom patrijarhu“ Aleksiju, na Germana, i od njega tražio pravdu!” O tome da se Dionisije izdvojio isključivo iz ličnih razloga svedoči i činjenica da se nekoliko puta izjašnjavao protiv bilo kakvog odvajanja od „Majke Crkve“, sve dok nije bio stavljen pod suspenziju i shvatio da će biti osuđen.

Osim toga, nije bio problematičan jedino „anti-komunizam“ vladike Dionisija. Naime, 1957. eparhija Američko-kanadska SPC na čelu sa episkopom Dionisijem ušla je u sastav jeretičke ekumenističke organizacije „Nacionalnog saveta crkava Amerike“. Dionisije se nije zadržao na tome, nego je već tada (pedesetih godina) počeo da praktikuje najekstremnije oblike ekumenizma. U „Pravoslavnoj Rusiji“ (br.17,1959) izašla je sledeća beleška: „U nedelju 15/28 avgusta održala se u Bafalu (Lakavana) svečanost osvećenja novo podignutog srpskog hrama Sv. Stefana. Svenoćno bdenije služio je paroh prota Miodrag Đurić, uz učešće dvojice srpskih svešteni ka i jednog sveštenika anglikanske crkve. Ujutru je bio svečani doček episkopa Dionisija i episko anglikanske crkve Skejfa.

Služilo je 15 sveštenika, u čijem su sastavu pored Srba bili anglikanci, Belorusi i Ukrajinci – samosveti, a takođe Ukrajinci arhiepiskopa Paladija. Pored episkopa Dionisija kao najstarijeg, u službi je učestvovao i episkop Skelf, govoreći neke vozglase. On se i celivao uzajamno sa ep. Dionisijem: „Hristos među nama – i jeste i biće“. On se pričestio Svetim Tajnama zajedno sa episkopom Dionisijem, posle čega je episkop Dionisije pričestio i sve svešteno služitelje. Na banketu ep. Skejf govorio je kako on ceni pravoslavlje i kako je srećan što Amerika ima mogućnost da na svome zemljištu vidi divno pravoslavno bogosluženje. On je tu izjavio da po svojoj mogućnosti daje žrtvu na građenje hrama – dve i po hiljade dolara“… Uoči samog osvećenja crkve episkop Skejf pozvao je ep. Dionisija i lakavanskog paroha kod sebe i pokazao da su „episkopali“ poslali našoj crkvi u Jugoslaviji 75.000 (sedamdeset pet hiljada) dolara.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića WIKIMEDIA COMMONS
 

Tu je ep. Skejf pokazao još i slike s kime se on sve od pravoslavnih ranije pričešćivao, kao sa patrijarhom jerusalimskim i carigradskim, kao i našim Vikentijem (patr. Vikentije Prodanov, prim, S. Lekić). A pošto se sutradan pričestio sa episkopom Dionisijem, dao je na banketu dve i po hiljade dolara za crkvu lakavansku“. O crkvenoj situaciji u srpskoj dijaspori otac Arsenije Tošović je 1964. pisao: „Episkop Dionisije nedavno se prvi put pozitivno pozivao na „Misionar“, radi njegovog pisanja o odvajanju od porobljene Patrijaršije u Jugoslaviji i radi toga pisama vladike Nikolaja.

A onda je osuđivao jeromonaha Arsenija kao onog koji je „za odvajanje od Patrijaršije“. I tek kad je već bio suspendovan i kad je jasno bilo da će biti osuđen, on se setio da Crkva naša u Jugoslaviji nije slobodna i da njega ne gone samo što je kriv kao niko, nego zato što to komunisti hoće. A pravo govoreći, niko nije više učinio za komunističku stvar i razaranje Srpstva u Americi nego baš taj isti „Veliki“ Srbin i veliki antikomunista Dionisije. Da Tito po celom svetu traži svog čoveka za ovo mesto, ne može ga boljeg naći od ep. Dionisija, ne pominjući čak njegove blagodarstvene telegrame povodom „oslobođenja“ Beograda – „Ocu naroda Staljinu“…

Poslednji dani i zagonetna smrt, Svetog Vladike Nikolaja

Kratko je gore dakle izneto u kom periodu je u Americi boravio vladika Nikolaj, i da je to bio period, kada je episkop Dionisije pevao ditiramb, hvaleći Staljina, Tita i njihovog, tkzv. „crvenog patrijarha“, Germana. Osim toga, sama pojava na američkom kontinentu duhovne veličine ne samo pravoslavlja, već vrsnog teologa čitavog Hrišćanskog sveta, bila je „znak“, protiv kog se prosto borio episkop Dionisije, kako na tom kontinentu, pored vladike Nikolaja ne bude pomračen njegov, kao tamošnjeg episkopa autoritet.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića Printscreen
 

Kao srpski episkop u SAD-u, Nikolaj Velimirović, nekoliko godina posle rata, bio aktivan u dešavanjima u srpskoj emigraciji u SAD, te kao rektor bogoslovi je u Libertvilu, a povremeno je predavao i na akademiji Svetog Vladimira i na bogosloviji u manastiru Svete Trojice u Džordanvilu. Pedesetih godina vladika Nikolaj se povukao iz javnog života, i nastanio se u ruskom manastiru Svetog Tihona u Pensilvaniji, gde je u manastirskoj bogosloviji predavao dogmatsko i pastirsko bogoslovlje i omilitiku, a kasnije (1955.) je postao rektor bogoslovije.

Majevski piše: „U toku poslednjih godina života vladike Nikolaja, kod nas, u manastir (Sv.Tihona u Pensilvaniji), dolazio je jedan Srbin, novi emigrant. Vladika nije bio time naročito zadovoljan i tuđio se od njega, nemajući potpuno poverenje. I eto ovaj Srbin, – posle odsustvovanja više od jedne godine – najedanput se ponovo pojavio kod nas, u vreme ciče-zime i velike vejavice, uoči iznenadne smrti vladičine, a naime u subotu 17. marta 1956. godine.

Radi velikog snega i nemogućnosti korišćenja automobila, vladika se preselio na nekoliko dana u zgradu seminarije, bliže manastiru i hramu. I uveče te subote, posle večere ulazio je u sobe seminarista. Govorio je s njima o liturgiji sutrašnjeg nedeljnog dana, kada je seminarist najstarijeg razreda imao da propoveda u dalekoj parohiji. Ulazio je vladika i kod sekretara seminarije i predao mu neke potpisane papire… Oko 10 časova uveče seminaristi su videli kako je Srbin ulaziou spavaću sobu vladike.

A posle 11 časova oni su videli kako je on sa priborom za kafu ulazio u umivaonicu povodu, rekavši im da hoće da gotovi za vladiku crnu kafu. Seminaristi su bili mnogo iznenađeni da je tako dockan vladika zaželeo da pije kafu, koju je u poslednje vreme uopšte izbegavao po propisu lekara. Kad je i kako Srbin otišao od vladike, niko nije video. Tu se i prekida sve što je uopšte poznato o poslednjim časovima Vladike Nikolaja.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića Printscreen/Youtube
 

Idućeg dana, u nedelju 18. marta, svi seminaristi, sa ocem inspektorom i pevačima, krenuli su u 7,00 časova ujutru u daleku parohiju, na misionarsko putovanje. A vladika Nikolaj trebalo je da služi u manastirskom hramu. U određeno vreme zvono je zvonilo i u hramu su se spremili za doček vladike. No, on se nije pojavljivao.Tada je otac Vasilije otišao u seminariju i zakucao na vrata vladičine kelije, ali odgovora nije bilo. Vratio se u manastir i obavestio nastojatelja; rešili su da čekaju vladiku.

I baš posle 15-20 minuta čulo se telefonsko zvono: saznalo se da eparhijski srpski episkop, koji se nikad ranije nije interesovao za zdravlje vladike Nikolaja, najedanput raspituje se za njegovo zdravlje… Svi su se iznenadili u manastiru, zato što su svi znali da se nikad ranije nije pokazivala takva pažnja prema vladici Nikolaju.

Popričali su, razmislili i nastojatelj je sam otišao u seminariju. Zakucao je na vrata, no takođe odgovora nije bilo.Tada je silom otvorio vrata. I video je ovakvu sliku: u spavaćem rublju vladika je ležao ničice na podu pokraj kreveta s nogama prema vratima, a glavom prema prozoru. Nastojatelj je pritrčao i pokušao da pridigne vladiku, ali odmah je primetio da je on mrtav. Na glavi u vladike videla se mala rana, a u ruci bile su brojanice, koje su mu poklonile ruske monahinjeю Nastojatelj je istrčao iz sobe, pozvao iz manastira monahe i sekretara seminarije. Iz obližnjeg mesta pozvali su lekara, koji je ustanovio smrt, a koja je nastupila nekoliko časova ranije. Uzrok smrti, bez seciranja, on nije mogao da kaže. (Srbi, koji su docnije došli, tražili su da se ne vrši seciranje ).

Telo vladike Nikolaja preneli su na krevet i odslužili prvi parastos. Obavestili su našu Mitropoliju u Njujorku i vladiku Dionisija u Libertvilu. Takođe i srpske crkvene opštine u Njujorku, Lakavani i druge.

VLADIKA UMRO POD JAKO SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA Misteriozna smrt i zagonetan kraj svetog Nikolaja Velimirovića Printscreen/Nikolaj i Pupin
 

Očekivao se dolazak Srba. Telo vladike bilo je po velikom snegu preneseno u manastirski hram i odeveno u odežde… Drugog dana ujutro došao je i sam vladika Dionisije, koji nas je od prvog trenutka iznenadio u manastiru i seminariji. U prisustvu monaha i seminarista, koji su se vratili, on je uzviknuo kraj odra umrlog: „Za života ti si me mnogo mučio… a posle smrti naterao si me da putujem po nepogodi“. Zatim, sa nekoliko Srba koji su doputovali sa njim, on se trčeći ustremio u sobe vladike Nikolaja (u našem domu u seminariji) i podvrgao ih potunom opustošenju: pokupili su kofere i sanduke, grabili su sve što im je dopalo šaka, a osobito ih je interesovala korespondencija vladike i njegove beleške. Natovarili su to na svoje automobile i odvezli… Kad sam doputovao, sobe vladike Nikolaja predstavljale su neopisivu sliku opustošenja: sve je bilo ispreturano i na podu ležale su stotine pisama, listova, kutija i dr. Slika, kakvu ja dotle nikad u životu nisam video! I najžalosnije bilo je to da su tako postupili prema uspomeni i nasleđu najvećeg pravoslavnog jerarha, velikanu Crkve i bogoslovske nauke…

Sve to se moglo dogoditi tako samo radi moga odsustva. Da sam ja bio na mestu, to, osim doktora, nikog ne bih pustio k telu vladike, do poziva policije iz susednjeg mesta, koja bi proizvela isleđenje i zapečatila sobe vladičine. Zatim samo prema rešenju suda, bile bi vladičine sobe otpečaćene i sve detaljno zapisano, dovedeno u poredak i evidenciju. Osim toga, ja nimalo ne sumnjam da kod takvog čoveka, kakvim smo mi svi znali vladiku Nikolaja, i pri njegovom karakteru, nije moglo a da ne bude pismene volje za slučaj smrti, ili čak formalnog testamenta. U to mene ubeđuje ne samo njegov karakter, nego i druge okolnosti. No o tome, takođe drugi put .”.

Vidi: jeromonah Arsenije, „Slobodnim Srbima – slobodna i normalizovana Crkva”,
Srpski misionar, Holy Trinity Monaster y JORDANVILLE, N. Y., U. S . A ., br.19,1964,
objavljeno najpre u: „Srpsko Jedinstvo”, novembar 1954.

Majevski V, „Smrt vladike Nikolaja”, Srpski misionar,
Holy Trinity Monastery JORDANVILLE, N.Y., U. S. A., br . 2 (mart- april ),1958).

Đoko Slijepčević, „Ogrešenja vladike Dionisija”, Iskra, Minhen, 1963, str .13-14

Slobodan M. Drašković, „Kojim putem?
poruka mladom srpskom naraštaju koji Broz nije uspeo da prevaspita”, Čikago, 1967, str. 60.

Izvor: Vaseljenska (Vidovdan)

Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.

Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.

BONUS VIDEO:

POVEZANE VESTI
Tagovi:
Vladika Nikolaj Velimirović misteriozna smrt sveti nikolaj velimirović zagonetan kraj

Komentari(0)

Loading