Vladika Nikolaj Velimirović rođen 1881. godine, u selu Lelić nedaleko od Valjeva. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina imali su devetoro dece od kojih su preživela samo dvojica sinova Nikolaj i Dušan, da bi i Dušan poginuo 1914. godine, a Nikolaj se zamonašio. Postao je jedan od najcenjenijih vladika, nije štedeo reči kada hvali naš narod, ali mu nije bilo strano ni da nam uputi po koju kritiku i ukaže na greške koje pravimo.
Vladika Nikolaj Velimirović jednom prilikom mnogima je otvorio oči govoreći o najmračnijem srpskom grehu.
- Najčemerniji srpski greh - nesloga. Mnogi zaboravljaju da su četiri slova S ispisana okolo krsta. U krstu je sloga, a ne u slovima. Kada bi svi Srbi to znali i krstu se poklonili, brzo bi se složili. Ali mnogi vide četiri slova, a ne vide krst. Krst stvara slogu, a sloga Srbina spašava - objasnio je vladika.
U prilogu o Nikolaju Velimiroviću objavljen u Dijaspori, broj 50 za 2006. godinu "Besedništvo koje nadahnjuje i oplemenjuje" vladika je govorio o "najvećem srpskom grehu".
Možda vas zanima:
Samo on je mogao da ubedi Nikolu Teslu da Bog postoji: Razgovor dva imenjaka i dan danas se prepričava
Prijateljstvo dva velika srbina i učenjaka bilo je čvrsto i često su voleli da razgovaraju i polemišu o raznim temama
Vladika Nikolaj Velimirović: Ovo je najveći srpski greh!
A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda...
Možda vas zanima:
Samo on je mogao da ubedi Nikolu Teslu da Bog postoji: Razgovor dva imenjaka i dan danas se prepričava
Prijateljstvo dva velika srbina i učenjaka bilo je čvrsto i često su voleli da razgovaraju i polemišu o raznim temama
Vladika Nikolaj Velimirović: Ovo je najveći srpski greh!
A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda...
Možda vas zanima:
Samo on je mogao da ubedi Nikolu Teslu da Bog postoji: Razgovor dva imenjaka i dan danas se prepričava
Prijateljstvo dva velika srbina i učenjaka bilo je čvrsto i često su voleli da razgovaraju i polemišu o raznim temama
Vladika Nikolaj Velimirović: Ovo je najveći srpski greh!
A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda...
“Jednom prilikom sam sedeo sa svojim dugogodišnjim prijateljem, izuzetno obrazovanim i duhovno iskusnim čovekom, vladikom Srpske pravoslavne crkve. Kao i uvek, čitav naš razgovor je imao tih i svečan karakter. Bez mnogo reči, sa dugim periodima ćutanja, u zajedničkom osećanju težine vremena u kome živimo.
Pred zidovima ispunjenim knjigama i ikonama, pod prigušenim večernjim svetlom, čitav ovaj nesvakidašnji razgovor sveo se na zajednički pokušaj našeg odgovora na jedno podjednako komplikovano koliko i tajanstveno pitanje. Rekli bismo pitanje svih pitanja: koji je to najveći, onaj prvorodni srpski, greh?
Da, zaista, koji je to najveći naš greh? Iz koga se kasnije šire i umnožavaju svi ostali naši grehovi, mane i nedostaci. Koji prethodi svakom srpskom stradanju, svakom našem padu i svakoj propasti.
I razgovor se tako pretvorio u veliko i strašno podsećanje na sve ono što nam se dešavalo.
Pred mirnim pogledom mog ćutljivog sagovornika, ja sam polako nabrajao užasne scene našeg pada u istoriji. Jednu po jednu.
Kao na ispovesti, ređao sam strašne scene krvavih stratišta i narodnih zbegova.Sećao sam se svega onog što mrzne srce i ledi dušu.
Sećam se kumovske sekire; sećam se oficirske sablje koja seče dojke srpske kraljice; sećam se krvavog noža kako se u Topčiderskoj šumi nemilosrdno zabija i kasapi lice najplemenitijeg vladara naše moderne istorije; sećam se prosjaka i bogalja sa najvišim vojnim odlikovanjima posle svakog srpskog rata; sećam se budućeg srpskog vojvode Živojina Mišića kako zalaže kod poverilaca sve što ima, čak i svoj šinjel (pošto je kao obrenovićevac izbačen iz vojne službe); sećam se najveće junakinje Solunskog fronta, besmrtne Milunke Savić (nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje Obilića i dva ordena francuske Legije časti) kako posle Prvog svetskog rata radi kao čistačica i kleči pored kofe sa prljavom vodom samo da bi ishranila svoju porodicu – u istoj onoj kraljevini u čijem je oslobođenju onako slavno učestvovala, prerušena u muškarca, višestruko ranjavana…
Sećam se pravoslavnih crkava podignutih u vazduh srpskom rukom; streljanja Hristove ikone; ugašenih krsnih slava; zabranjene ćirilice; prećutanog Jasenovca…
Sećam se svega što inače pokušavamo da zaboravimo, svega onog što nas prati kao demonska senka, udobno smeštena između redova naše istorije…
Trebalo je podneti sav ovaj odjednom oživljeni užas.
Dugo ćutanje. I jedva savladan, teški uzdah pokajanja za sve ono što su najgori među našim precima radili svojoj rođenoj braći, svojim kumovima, prijateljima, vođama, vladarima…
Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas grešne! Pomiluj nas, Blagi!
A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda.
I probao sam. Nabrajajući redom: greh očeubistva; izdaju; samovolju; sebičnost; pohlepu; nepoštovanje svega velikog i zaista vrednog… Moj ćutljivi, mudri sagovornik podsetio me je da su ovo “samo odblesci nečeg starijeg od svega nabrojanog”. Da postoji prauzrok čitave ove tužne hronike naše sramote i beščašća. I da je “ovaj strašni greh vešto prerušen u jedan naizgled sasvim bezazleni oblik”. U nešto što nam se i ne čini kao greh. Otkrio mi je, u jednoj jedinoj reči, suštinski razlog svih razloga našeg ponovljenog stradanja. Izrekao je rešenje:
“Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje.”
Obično, malo, svakodnevno, tobože bezazleno nestrpljenje. Ono je naš najveći, najteži, onaj originalni greh. Prauzrok svega što ćemo kasnije upropastiti, izdati, uništiti, oskrnaviti, odbaciti, zaboraviti…
Kao i uvek, najkomplikovanija pitanja zahtevaju one najjednostavnije odgovore.Koji su, pokazalo se, često i jedini pravi.
Jer nestrpljenje nije suprotnost „strpljenju”, već mudrosti.
Nestrpljenjeje očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje.
Nestrpljenjeje uzrok svakom razočaranju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga “neka bude volja Tvoja”.
Nestrpljenjeje početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko “buntovništvo bez razloga”.
Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo.
Nije mi ostalo ništa drugo nego da se složim sa svojim mudrim, strpljivim prijateljem.
I da sada ovde i vama, dragi moji, prenesem sećanje na ovaj davni razgovor. Sa nadom da ćete me razumeti. I poverovati rečima srpskog episkopa, nadahnutih hiljadugodišnjom mudrošću pravoslavne civilizacije.
Zato, molim vas, nemojte biti nestrpljivi. Koliko god da vas boli. Koliko god da vam se čini neizdrživo….”
DA LI SE PRAVILNO KRSTITE PRED IKONOM U CRKVI: Veroučiteljica pokazala kako pravoslavci trebaju da to čine I OTKLONILA NEDOUMICE!
Ne idemo svi u crkvu redovno, to je tačno. Neko nikada iako se izjašnjava kao pravoslavac, neko tek ponekad svrati, neko je tamo o svakom većem prazniku, neko i češće mnogo...
Rahela Ferari – glumica koja je bežala od Gestapoa i preko noći osedela
Kada se spomene ime Rahele Ferari, pred očima oživljavaju likovi baka, majki, komšinica, ali i ozbiljnih žena koje su obeležile pozorište i film. Njena karijera trajala je više od pola veka, a iza sebe je ostavila trag u preko 90 filmskih i televizijskih ostvarenja. Ali, njen život bio je mnogo dramatičniji od uloga koje je igrala.
Šta su zavetine, i kako se razlikuju od krsne slave, i zašto se ovaj običaj čuva u Srbiji
Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
Kako je Hajduk Veljko branio Negotin sa „Praskalicom“
Hajduk Veljko Petrović (1780–1813) upamćen je kao neustrašivi vojvoda Prvog srpskog ustanka. Njegova borba za slobodu bila je oličena u topu nadimka „Praskalica“, koji je branio Negotin i krajinu. Ime ovog junaka ostalo je u narodnim pesmama, a njegova junačka smrt postala je simbol nepokolebljive odbrane otadžbine.
MILUNKA SAVIĆ JE BILA BABA OVOM SRPSKOM GLUMCU! Njenog UNUKA je zadesila STRAŠNA bolest o kojoj BRUJALA SRBIJA
Glumac s ponosom ističe da je potomak heroine Prvog svetskog rata Milunke Savić
Komentari(0)