PIROTSKA GRNČARIJA NADALEKO POZNATA Svi predmeti ranije su kupovani na seoskim saborima ili na vašarima po celoj Srbiji (VIDEO)

Lepote Srbije

10:00

Zanimljivosti 0

O tome govori i podatak o njihovoj brojnosti, po kojoj je u Srbiji 1914. godine ukupno bilo 173 grčnara. Od toga broja je 113 grnčara bilo samo iz Pirota. Najpoznatiji potiču iz sela Veliki i Mali Suvodol.

PIROTSKA GRNČARIJA NADALEKO POZNATA Svi predmeti ranije su kupovani na seoskim saborima ili na vašarima po celoj Srbiji (VIDEO)
Printscreen/Youtube

Najpoznatiji pirotski grnčar od dvadesetih pa do osamdesetih godina 20. veka bio je Borivoje Kostadinović. Samouki grnčar, koji je sa sedam godina otišao u Bugarsku da uči zanat. On je u svom radu koristio tradicionalne šopske šare. Za vreme Kraljevine Jugoslavije imao je svoje grnčarske radionice od Pirota pa do Slovenije, od Vojvodine do Dalmacije. Ono po čemu se ovaj grnčar spominje i dan danas na fakultetima primenjenih umetnosti i po muzejima - jeste njegova jedinstvena glazura koju je osmislio i koja je omogućila po prvi put da se u gleđosanim loncima može spremati hrana i u pećnici. Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka gostovao je kao prezenter svojih zanatskih i umetničkih veština na beogradskom univerzitetu. Mnogi studenti domaći i strani kao i magistranti i doktoranti dolazili su kod njega u Pirot na praksu. Jedan od najpoznatijih skulptora Holandije, Brus Rubruk bio je jedan od njih, koji je čak svoj atelje u Sitardu nazvao „Majstor Bora". Majstor Bora je koristio tradicionalne šopske šare na svojim proizvodima.

 

I u 14. veku postojali su grnčarski esnafi u Pirotu. Za vreme turske vladavine i timarskog feudalnog sistema razvija se trgovina i šire se istočnjački zanati. Pravila esnafskih udruženja-rufeta su bila dosta kruta, poštovali su se običaji koji su prenošeni s generacije na generaciju majstora, kalfi i šegrta-čiraka. Tek početkom 19. veka esnafi dobijaju pisana pravila i tim dokumentom uređuju međusobne odnose. Na zanat su u Pirotu deca primana prema očevim željama. Trajanje školovanja — šegrtovanje, kalfenisanje i majstorovanje u grnčarskoj zanatskoj radionici trajalo je oko tri godine. Počinjalo se sa 12 do 15 godina života. Prvi stupanj je bilo šegrtovanje. Posle godinu dana rada polagao je kalfenski ispit. Posle položenog ispita dobijao je platu, a neretko mu je majstor poklanjao i alat. Kalfa je mogao da samostalno zamenjuje majstora i vrši sve poslove kao majstor, ali nije mogao da samostalno otvori radnju. Kao kalfa radio je obično još tri godine a zatim sticao zvanje majstora. Kalfa je morao da bude pismen, ali diploma osnovne škole se nije tražila, pa su grnčari mahom bili nepismeni.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Vremenom, zbog sve veće brojnosti grnčara, koja je prevazilazila potrebe Pirota i okoline, mnogi od njih u potrazi za poslom, odlazili su u pečalbu, u druge delove Srbije i Balkanskog poluostrva, nešto više u one krajeve koji su bili u okvirima iste države, ali i van njenih granica.

Početkom 20. veka, preko sto grnčarskih radionica zapadno od Velike Morave držali su Piroćanci. Dalji razvoj grnčarskog zanata u Pirotu kao i razvoj svih ostalih privrednih grana je počivao na industrijalizaciji. U susednoj Bugarskoj pred početak Prvog svetskog rata u gradovima Trnu i Sofiji osnovane su grnčarske škole i od tog vremena grnčara pečalbara iz Pirota ima sve manje.

Među preostalim grnčarima u Srbiji i danas je većina poreklom iz Pirota i okoline. Van pirotskog područja, najznačajniji centar pirotskog grnčarstva je Zaječar.

U samom Pirotu grnčara gotovo da nema, u okolnim selima, kao što su Veliki Suvodol, Mali Suvodol ili Ponor, još uvek su aktivni, mada je kvalitet tih posuda i raznovrsnost proizvoda znatno siromašniji nego što bi se to od kolevke srpskog grnčarstva očekivalo.

Prema tipološkoj sistematizaciji zbirke Etnografskog muzeja u Beogradu, pirotski grnčari su izrađivali sedamdeset vrsta različitih posuda i predmeta, od posna crvena ili bela glina. Danas je taj broj značajno smanjen, a kvalitet proizvoda slabiji.

Kako se razvijalo grnčarstvo u Pirotu

Na prostoru Pirota i Bele Palanke narodno tradicionalno grnčarstvo bilo je pod raznim uticajima sa strane. Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji. Sredinom XIX veka imao je čak 40 grnčarskih radionica. Već krajem XIX veka značaj grnčarstva opada pa se broj grnčarskih radionica smanjio na 32 radionice. Gradovi na Severu i Zapadu Srbije su posle oslobođenja od Turaka počeli naglo da se razvijaju pa je veliki broj majstora - grnčara iz Pirota i okoline otišao u pečalbu u te krajeve.

U Pirotu su grnčari izrađivali svoje predmete na nožnom kolu. Zanatlije - grnčari su sami izrađivali alat i pribor za svoje potrebe. Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina. Da bi glina bila pogodnija za obradu mora se prethodno prekopati motikom, uz dodavanje izvesne količine vode. Taj postupak je primitivan i koristio se u XIX veku. Početkom XX veka korišćene su ručne mašine za mlevenje zemlje. Danas je taj postupak osavremenjen upotrebom električnih mašina.

Predmeti su oblikovani na nožnom kolu, a zatim gleđosani žuto, zeleno i braon, a za engobiranje se koristila bela glina. Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim "vurnjama", a danas se posude peku u električnim pećima.

Grnčarstvo u Pirotu bilo je veoma produktivno. Proizvodilo se preko 70 vrsta sudova različitog oblika i namene.

Za izradu bokastih sudova koristi se masna glina, a za sudove za vatru posna glina otporna na visoke temperature.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu. Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Pirotske lončare (grnčare) su ponekad nazivali "testidžijama". To je zato što je najznačajniji sud za vodu testija ili "stovna".

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje. Za rakiju su još korišćene pljoske i ibrici.

Posude za vino nisu tako raznovrsne, kao za rakiju. Mali bokali koristili su se za vino i vodu. Isključivo za vino tzv. "šependeri" su bokali sa velikim poluzatvorenim otvorom - levkom u gornjem delu posude. Sakupljaju tri litra, takozvana merka.

Predmeti kultnog karaktera, kandila, izrađivani su sa osobitom pažnjom. Pravili su još posude za svetu vodicu takozvana "panica za vodosvećenje" (svetovod), pa svećnjaci (čiraci).

Grnčari su pravili i predmete koji su se koristili u domaćinstvu (levak, poklopac za kazan, pojilo za živinu).

Za ličnu upotrebu (dečije igračke, pištaljke, lule), zanatska pomagala (buduče za šaranje posuda bojom), i još mnogo drugih raznovrsnih grnčarskih proizvoda.

Svi pobrojani grnčarski predmeti ranije su kupovani na seoskim saborima ili na vašarima po celoj Srbiji.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavani su raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa apliciranim rozetama, vegetabilnim i zmijolikim ukrasima, crtanim cvetovima i drugim motivima. Posebnu karakteristiku čine sudovi antropomorfnih i zoomorfnih formi. Pirotski grnčari su oblikovali figuralnu keramiku sa naglaskom na najkarakterističnije osobine lika (na ženskim - odeću i izrazito tanak struk, na muškim - bradu, brkove, oružje).

Umetnička vrednost i lepota pirotske grnčarije može uticati na savremene likovne stvaraoce koji rade na keramici, a i na zanatlije - grnčare bez velikog iskustva. Pirotska tradicionalna grnčarija je najpoznatija u Srbiji, a veoma poznata u Evropi.

 

Izvor: vikipedija,
Milorad Popović,
kustos Muzeja Ponišavlja

Komentari(0)

Loading