BEOGRADSKA STAZA SMRTI Spomen obeležje posvećeno stradalnicima nacističkog logora Banjica
Sve beogradske ulice kriju tajne i kada bi progovorile mnogo toga o glavnom gradu i njegovim stanovcima bi otkrile
„Schnell, schnell“, začuli su se povici nacističkih vojnika, praćeni teškim treskom vrata vojnog kamiona. U krcatom tovarnom delu vozila stiskali su se Banjički logoraši ispijenih lica i tela modrih od mučenja i prebijanja kroz koje su prošli. Motor kamiona je zabrundao, a točkovi se zakotrljali. Svi su znali da im je ovo poslednje putovanje. Uskom ulicom, ozloglašenom beogradskom Stazom smrti, odvoze ih na streljanje.
Ovo je prizor kojem bi ste svedočili da ste prolazili Ulicom Generala Pavla Jurišića Šturma u ondašnjem okupiranom Beogradu. Kamion bi, ispraćen škripom teške kapije logora na Banjici, nestajao u daljini, odvozeći logoraše u Jajince.
Spomen žrtvama koje nikada neće biti zaboravljene
Užasi kroz koje su Srbi, Jevreji, Romi i svi koji su se suprotstavili okrutnoj nacističkoj čizmi prolazili u Banjičkom logoru biće zanavek zapamćeni i utkani u istoriju srpske prestonice. Od ovog horora danas je ostala samo uska kaldrma, unikatan spomenik koji obeležava Stazu smrti, i nastavlja da živi sa svojim sugrađanima.
Ovo obeležje izgrađeno je 1969. godine. Ondašnje gradske vlasti odlučile su da, sredinom asfaltirane ulice, simbolično bude postavljen uzak pojas kaldrme koji će označavati put kojim su logoraši odvoženi da se nikada ne vrate.
Same kamene kocke postavljene su tako da je nemoguće proći kolima, a da ne pređete preko njih i osetite kako točkovi dobuju po neravninama. I podsećaju.
Blago krivudajući put dalje vodi do betonskog spomenika žrtvama, rad vajara Nikole Kolje Milutinovića, na kome stoji natpis „Smrću me plaše, ponosna ptico bune“, koji se nalazi ispred Muzeja Banjičkog logora.
A ovih ptica bilo je mnogo. Procenjuje se da je, u periodu od jula 1941. godine, kada je Banjički logor formiran, pa do oktobra 1944, beogradskom Stazom smrti prošlo između četiri i čak 20 hiljada duša. Većina njih je streljana na gubilištu u Jajincima do 1943. godine, a likvidacije su obavljane i na Centralnom i Jevrejskom groblju, kao i u Marinkovoj bari.
Pred kraj rata, tog 11. septembra 1944. godine u grupa žena u Banjičkom logoru odlučila je da okupatoru pruži poslednji otpor. Hrabre žene bile su odlučne u nameri da će radije poginuti u borbi, nego li na gubilištu. Okupile su se i goloruke napale naoružanu logorsku stražu u hodniku boreći se za svoju slobodu do poslednjeg daha.
Printscreen
Poslednje zbogom najmilijima
Odlazeći u smrt banjički logoraši imali su samo jednu priliku da se oproste od porodice. Ne, nisu im bile omogućene posete ni poslednji zagrljaj. Jedina prilika bila su pisma koja su sitnim slovima pisali na papiru za duvan. Potom bi ih predavali sapatnicima koje su Nemci nameravali da transportuju negde iz logora.
Ovi zarobljenici bi, zatim, tražili priliku da, u nekom trenutku, ova pisamca bace na ulicu gde, i kad god su to mogli da učine, a zatim, kada bi neko pronašao ova pisma, pročitao bi adresu i odneo ih onome kome je namenjeno.
Zato, kada sledeći put budete prolazili Šturmovom ulicom obratite pažnju na svaku kamenu kocku utisnutu u Stazu smrti. Svaka od njih jedan je život koji se ne sme zaboraviti.
Izvor: 011info
ZAŠTO SE KAŽE "PLAVA KRV"? Kako i gde je nastao ovaj izraz
Izraz plava krv koristi se već vekovima kako bi označio pripadnost plemstvu ili aristokratiji.
Ovako se prepoznaje da li je nekog zaposela zla sila: Otac Arsenije ima test koji pokaže kada je čoveka okupirao demon
U dubinama ljudske duše često se kriju tajne koje samo oni obdareni darom duhovnog razlikovanja mogu prepoznati.
Karađorđe je brata Marinka obesio i majci rekao - pogledaj kroz prozor, eno ti sina: Zbog pravde nije znao za milost
Karađorđe je, u ime pravde, presudio i rođenom bratu Marinku, a majci je rekao samo: „Pogledaj kroz prozor"
Ovoj voditeljki se Tito udvarao i pred Jovankom, ona priznala da mu je bila miljenica: Slao avione po nju samo da bude kraj njega, pred smrt je zamolio 1 stvar
Par meseci pre smrti Vera Cvetinović je Titu ispunila veliku želju - još jednom mu je zapevala na uvetu, a maršal je njen glas obožavao.
Bio Jugosloven kom se i Tito klanjao, ono što je uradio nije uspeo niko na Balkanu, svi ga voleli i cenili: Pa jedva preživljavao od male penzije u trošnoj kući
"Treba raditi, nema bez rada ništa", čuvene su reči rudara Alije Sirotanovića kojem se divila cela Jugoslavija, a umro u bedi i zaboravljen.
Komentari(0)