Naše ljudske sklonisti, kao i naša uverenja često nas navode na izvođenje pogrešnih zaključaka, na sumanute ideje o značenju nekakvih običaja, kao i na iznošenje pretpostavki koje umeju da stvore konfuziju.
Jedno od takvih pitanja je i pitanje klanjanja pred ikonom.
Ukoliko ste potpuno izvan crkve, pravoslavnih običaja i hrišćanskog načina života takve stvari vrlo mogu da privuku pažnju i nateraju vas na promišljanje. Naročito ako ste savremen čovek, uronjen u svakodnevicu sa svim tehnološkim, modernim dostignućima koji određuju život u 21. veku.
Kakva uverenja vladaju?
Istraživanjem ovog fenomena mogli biste da se susretnete sa mnogo različitih uverenja.
Ima onih koji su ubeđeni kako je klanjanje ispred ikone stvar pomodarstva i pokušaja da se dokaže „intenzitet vere“. Neki su ubeđenja da ovaj običaj dolazi iz Bosne ili da je pak poreklom iz muslimanskih običaja.
– Spuštanje do zemlje u našoj veri se odnosi samo na klanjanje kada se pre Vaskrsa iznosi Plastanica koja predstavlja Isusov grob. E sada mislim da su neki ljudi to usvojili kao obavezno za sve obrede. Pevala sam u Crkvenom horu 12 godina pa znam – takođe je jedno od mišljenja.
Drugi tvrde kako je to običaj star već 800 godina i da se toliko dugo praktikuje na Hilandaru, te kako se kod nas to izgubilo s vremenom.
– Uticaj koji dolazi iz Ruske PC. Mi smo hrišćanstvo primili od grčkog sveta i naša patrijaršija je Carigradaka. Deo SPC poslednje dve decenije naginje Ruskoj Patrijaršiji i običaji dolaze odatle kao npr. i velika popularnost ruskih ikona u Srbiji iako je nama bliži gr-viz ikonopis – još jedno je u nizu tumačenja.
U nastavku slede mnogo tačniji i precizniji odgovori koji donekle pogađaju u suštinu ovog fenomena:
„Nas su tako učili u manastiru Ostrog. To se zove „malo metanije“, tj. mali poklon. Veliki poklon se retko vrši (nikad nedeljom) i podrazumeva kolena I celo do poda. Nije obavezno, već je po želji. Ja ga sama vršim, jer mi je nekako svečano…“
„To je mala metanija, što u prevodu znači pokajanje. I tim činom se klanjaš Bogu.To je previjanje tela i dodirivanje zemlje dok se krstiš. Koristi se prilikom ulaska u crkvu, celivanjem ikone i u toku službe. I daleko od toga da je to pokupljeno od muslimana.“
„Uticaj koji dolazi iz Ruske PC. Mi smo hrišćanstvo primili od grčkog sveta i naša patrijaršija je Carigradaka. Deo SPC poslednje dve decenije naginje Ruskoj Patrijaršiji i običaji dolaze odatle kao npr. i velika popularnost ruskih ikona u Srbiji iako je nama bliži gr-viz ikonopis.“
A šta zapravo taj poklon znači?
Metanija (грч: μετάνοια) je pokajanje popraćeno zemnim poklonima, pa je otuda svaki oblik poklona poprimio naziv metanija. Činiti metanije, tj. metanisati, znači klanjati se, pokloniti se. Metaniji uvek predstoji i sledi osenjavanje krsnim znakom. Metanije su telesni izraz hrišćanske vere.
Postoje dve vrste metanije (verskog poklona):
Mala metanija – poklon telom od pojasa, kada se stojeći sagnete u struku tako da prstima ruke dodirnemo pod, i ponovo se uspravite. Ova vrsta metanije se čini često, prilikom celivanja ikona po ulasku u hram, a posle i tokom pogosluženja .
Velika metanija – potpuni poklon celim telom, kada klekenmo na oba kolena, stavimo obe ruke na pod, i čelom dodirnemo pod, nakon čega se ustaje.
Metanije su prisutne u svakodnevnom životu pravoslavnog vernika tokom cele godine, mada se u vreme velikih pokajničkih podviga tokom postova, a naročito Časnog posta, one umnožavaju, pogotovo velike metanije.
Preuzeti su iz vremena Starog Zaveta. Još u vreme pre nove ere, jedne od izraza velike vere, pokajništva, ili uopšte postvanja, bili su i zemni pokloni – metanije.
Izvor: beograd.in
.jpg)
Komentari (1)