POSLEDNJI NEMANJIĆ Nepoznat narodu, ostao u senci slavnijih rođaka! (VIDEO)

22:21

Zanimljivosti 0

Ako bi se napravila neka anketa sa pitanjem „Ko je bio poslednji Nemanjić?“ verovatno bi najčešći odgovor bio – car Stefan Uroš (1355–1371). On se povezuje sa raspadom Srpskog carstva do koga je došlo posle smrti njegovog oca, kralja i cara Stefana Dušana (1331–1355), kao i sa osmanskom najezdom koja je nagovestila kraj srpske srednjovekovne države. Pri tom i pridevi koji, po običaju, idu uz njihova imena – „Silni“ za Dušana, a „Nejaki“ za Uroša – kao da zlokobno nagoveštavaju teška vremena i kraj dinastije.

POSLEDNJI NEMANJIĆ Nepoznat narodu, ostao u senci slavnijih rođaka! (VIDEO)
Printscreen

Međutim, car Stefan Uroš nije poslednji Nemanjić. Poslednji Nemanjić je Jovan Uroš Duka Paleolog, sin Simeona (Siniše), polubrata Stefana Dušana. On je ostao nekako zanemaren, u senci slavnijih bliskih rođaka, i prilično nepoznat široj publici koju zanima stara srpska povesnica.

Bitka za presto


Simeon (Siniša) Uroš Paleolog, podsetimo se, bio je sin kralja Stefana Uroša III Dečanskog (1321–1331) i vizantijske princeze Marije Paleologine. Simeona (Sinišu) smrt Stefana Dušana (1355) zatekla je u Epiru, na položaju tamošnjeg namesnika i sa titulom despota koju je dobio od polubrata. Premda se u srpskim zemljama dobro znalo da je Stefan Uroš, sin cara Dušana, predviđen za naslednika prestola, Simeon Uroš Paleolog verovao je da je kucnuo čas da se popne na tron najmoćnije države onovremene jugoistočne Evrope. Stoga njegovo proglašenje za cara u Kosturu (Kastoriji), 1356. godine, s razlogom može da se posmatra kao uzurpatorski čin.

Istovremeno, Simeon Paleolog bio je prvi koji je otvoreno narušio teritorijalno jedinstvo Srpskog carstva na kojem je Stefan Dušan toliko istrajavao. Nameran da se popne na srpski presto, sa vojskom je krenuo ka severu. Nije ga pokolebao ni ishod državnog sabora u Skoplju, u aprilu 1357. godine, na kojem ga vlastela nije prihvatila, što je značilo da je potpunu podršku uživao Stefan Uroš. U pomanjkanju drugih argumenata, Simeon Paleolog pribegao je sili i 1358. godine napao Skadar. Poraz u ovom pohodu unekoliko je ohladio njegove planove i ujedno je označio njegov poslednji pokušaj na ovoj strani.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Pošto su ga podržali lokalni crkveni krugovi i neki svetovni feudalci, on je brzo i lako osvojio Tesaliju, a potom i prostrane oblasti u Epiru. Tamošnji živalj, nošen željom da se konačno ustali vlast, koja se sredinom 14. stoleća tako brzo menjala, i verovatno nadahnut nekom vrstom provincijskog patriotizma, pozdravljao ga je kao cara. Lakoća s kojom je za kratko vreme postigao velike uspehe može da se objasni i njegovim dvostrukim poreklom, srpskim i vizantijskim.

Tako je Simeonu Paleologu pošlo za rukom da 1359/1360. ostvari deo svojih zamašnih namera koje je neuspeh pod Skadrom ako ne učinio skromnijim, a ono barem približio izraženijim smislom za stvarnost. Činjenica da je već bio car značila je da je odmah obezbedio formalnu nezavisnost svojoj tek obrazovanoj državi. Pred novostvorenim carstvom nalazilo se doba mirnog razvitka. Čak bi se moglo reći da je Simeonu Paleologu pošlo za rukom da u malom – na prostoru Tesalije – ostvari ono u čemu je živo nastojao njegov stariji polubrat Stefan Dušan maštajući o nekakvom univerzalnom srpsko-grčkom carstvu sa središtem u Carigradu.

Još za života polubrata Stefana Dušana, Simeon (Siniša) Paleolog oženio se Tomaidom, kćerkom Jovana II Orsinija, despota i vladara Epira (1323–1335/7). Iz ovog braka poticalo je troje dece, dva sina (Jovan Uroš Duka Paleolog i Stefan Duka) i jedna kći (Marija Angelina Dukena Paleologina). Jovan Uroš, najstariji od njih, na svet je došao oko 1350. godine.

Sva je prilika da je Jovan Uroš detinjstvo proveo u gradu Trikali koji je njegov otac izabrao za prestonicu novouspostavljenog carstva. Smatra se da je još u detinjem uzrastu, već 1356. godine, kada se njegov otac Simeon Paleolog proglasio za cara, on postao njegov savladar. Jovan Uroš postao je car 1359/1360, otprilike u uzrastu od desetak godina.

Posle smrti Simeona Paleologa, koja se uprkos izvesnim nedoumicama datuje u vreme pre novembra 1372. godine, Jovan Uroš je nasledio oca i zavladao Tesalijom. Sačuvano je malo podataka o njegovoj vladavini, a u jednoj povelji u kojoj Nilu, starešini monaške zajednice u gradu Stagiju, potvrđuje neke posede, navodi da ih je ovaj imao „od blaženih predaka carstva mi, a i od preblaženog oca carstva mi“. Jovan Uroš je veoma kratko vladao Tesalijom, ne više od dve ili tri godine.

Car Crnorizac


Očigledno je da je sin Simeona Paleologa već od ranih godina naginjao povučenosti monaškog života. U Tesaliji su se nalazili Meteori, grupa manastira smeštena na teško pristupačnim stenama, nedaleko od grada Kalambake, podignuti po ugledu na monaška bratstva na Svetoj Gori. Premda se jedna zajednica kaluđera pominje već u 12. veku, pravi procvat monaškog života u Meteorima usledio je za vreme srpske vlasti nad Tesalijom u trećoj četvrtini 14. veka. Svojevrstan rodonačelnik monaškog života bio je Atanasije Meteorit od kojeg i potiče naziv Meteori (grčki: „lebdeći u vazduhu“, „okačeni o vazduh“). Tako je najstarija sačuvana crkva u okviru manastira Sretenja podignuta 1366/1367. godine.

Ne može da se tačno i pouzdano utvrdi kada je Jovan Uroš primio monaški zavet i svetovno ime Jovan promenio u kaluđersko Joasaf. Obično se smatra da je već 1373. godine vlast u Tesaliji prepustio tamošnjem velikašu Aleksiju Anđelu Filantropinu. Ovaj velikodostojnik nosio je visoku dvorsku titulu kesara i bio pretposlednji hrišćanski gospodar plodne i ravne tesalijske oblasti. Njagov sin Manojlo Anđeo Filantropin, poslednji gospodar Tesalije, vladao je do 1393. godine kada su je zaposele Osmanlije. Na drugoj strani, u jednoj povelji iz novembra 1381. godine Jovan Uroš naveden je kao monah Joasaf. Negde između ova dva datuma, 1373. i 1381. godine, očigledno, Jovan Uroš primio je anđeoski obraz i postao monah Joasaf.

Novog crnorisca je u usamljeničkom životu usmeravao njegov duhovnik, prepodobni Atanasije Meteorit, svojevrsni rodonačelnik monaškog života na gromadnom stenju u severozapadnoj Tesaliji. Poslednji Nemanjić monaške dane provodio je u manastiru na Platilitosu (Široka Stena) na Velikom Meteoru.

Kao monah Joasaf, Jovan Uroš bio je jedan od najvažnijih ktitora Meteora, gde se i upokojio.
To što je smerno tihovanje pretpostavio vladavini nad Tesalijom nije značilo da je ostao sasvim van političkih događaja. U susednom Epiru boravila je njegova sestra Marija Angelina Dukena Paleologina, udata za Tomu Preljubovića, gospodara grada Janjine.

Kada je u decembru 1384. godine njen muž ubijen, Marija se našla u neprilici. U želji da joj pomognu, stanovnici Janjine, koji su je veoma uvažavali, u grad su doveli „cara Joasafa“. On je ovde sasvim kratko vladao, do 31. januara 1385. godine, kada je u Janjinu stigao Isailo Buondelmonti i venčao se udovicom ubijenog despota Tome Preljubovića. U svakom slučaju, monah Joasaf je u jednom kritičnom trenutku pružio dragocenu podršku svojoj sestri Mariji i, po svoj prilici, ubrzo napustio grad.

Poslednji Nemanjić se u maju 1386. godine pominje u jednom zanimljivom dokumentu iz koga saznajemo da mu je sestra Marija Angelina Dukena Paleologina na čuvanje poverila neke crkvene predmete, među kojima i krst despota Nićifora II Anđela, nekadašnjeg vladara Tesalije (1356–1359). Ona je u svoje i u ime svog supruga Isaila Buondelmontija te dragocenosti poklonila bratu i kaluđerima u Meteorima. Tom prilikom duhovnik Joasaf ponovo je boravio u Janjini.

U večnost na meteorima


Monah Joasaf bio je i jedan od najvažnijih ktitora u manastirskom kompleksu na Meteorima. Najznačajniji manastir bili su Veliki Meteori posvećeni Preobraženju, a njegov osnivač u drugoj polovini 14. stoleća bio je Atanasije Meteorit. Drugim osnivačem ovog kaluđerskog bratstva smatra se upravo monah Joasaf. Njagova zadužbina bio je mali hram Preobraženja Gospodnjeg.

Kada su nasrtaji Osmanlija na Tesaliju postali učestali i kada je ova oblast potpala pod tursku vlast, isposnički mir monaha Joasafa bio je poremećen. Zbog toga je on 1393/1394. godine napustio Meteore i obreo se na Svetoj Gori – jedinstvenoj „republici“ pravoslavnih kaluđera. Živeo je u glasovitom manastiru Vatopedu gde su svojevremeno, dva stoleća ranije, boravili njegovi preci Stefan Nemanja, u monaštvu narečeni kaluđer Simeon, i monah Sava.

Monah Joasaf nije se dugo zadržao na Atonu već se 1396. godine vratio u Tesaliju. Uglavnom je u postu i molitvi, u saglasnosti sa najstrožim zahtevima monaške askeze, obitavao u jednoj maloj keliji. Upokojio se malo pre 24. februara 1423, posle više od četiri decenije monaškog života. Kult prepodobnog Joasafa veoma se rano razvio u manastirima Meteora i Svete Gore i on je kanonizovan. Srpska crkva ga proslavlja 3. maja/20. aprila. Joasafove mošti i danas se nalaze u njegovom manastiru Preobraženja Gospodnjeg na Meteorima. Zajedno sa njim, u istom manastiru, počivaju i mošti Atanasija Meteorita, osnivača monaškog života na Meteorima i Joasafovog duhovnog predvodnika.

Od rođenja Stefana Nemanje, osnivača najslavnije srpske srednjovekovne vladarske dinastije i dalekog pretka Jovana Uroša (Stefan Nemanja – Stefan Prvovenčani – Stefan Uroš I – Stefan Uroš II Milutin – Stefan Uroš III Dečanski – Simeon Paleolog – Jovan Uroš), rođenog 1113. godine, do smrti cara-monaha Joasafa, 1423. godine, proteklo je nešto više od tri veka. Bila su to tri velika stoleća srpske srednjovekovne prošlosti.

BONUS VIDEO:

POVEZANE VESTI
Tagovi:
Nemanjići stefan uroš Dinastija freska jovan uroš duka paleolog

Komentari(0)

Loading