POSLEDNJI BEOGRADSKI BOMBONDŽIJA Zanat koji se prenosi sa kolena na koleno peko 80 godina
Osnivač porodične tradicije Branislav Bosiljčić, deda našeg sagovornika, došao je u Beograd sa 12 godina, da bi učio bombondžijske veštine starih majstora.
Poslednji bombondžija u Beogradu, koji ručno seče ratluk, i dalje svakog dana otvara vrata svoje radnje zahvaljući motou „Poštuj tradiciju, poštuj alat, poštuj mušterije“.
Upravo zbog ove rečenice i recepture stare skoro čitav vek, iz radnje porodice Bosiljčić i dalje se svaki dan širi miris slatkiša i domaćeg ratluka u ulici Gavrila Principa.
Samu radnju ekipa „Alo!“ je lako pronašla, prateći upravo slatku aromu. Kada smo ušli u prodavnicu iza koje je prostorija proizvodnje, osim neodoljivog mirisa svilenih bombona, lizalica, luša, karamela, zatekli smo i Branislava Bosiljčića, jednog od dva brata vlasnika, kako zasukanih rukava ručno seče ratluk sa ukusom bergamota.
– Ništa se u našem porodičnom zanatu nije drastično promenilo. Tehnika pravljenja slatkiša je ista. Čak je i sva oprema iz predratnog perioda. Ratluk sečem kao što je to radio i moj deda Branislav davne 1936. godine, kada je započeo posao. On je u početku pravio samo dve vrste ratluka, od ruže i bergamota, a mi smo vremenom dodavali i druge ukuse. Danas u radnji imamo 14 vrsta, a možemo napraviti i preko 50 različitih. Ratluk se seče tradicionalno u prah šećeru, jer tako dugo čuva svežinu. Šećeru se dodaje malo kukuruznog skroba, zbog kog je rok trajanja ratluka do godinu dana – rekao je bombondžija i dodao da je i dalje najprodavaniji ratluk od ruže.
View this post on Instagram
Bombondžijski zanat je težak fizički posao, istakao je Branislav, kao i da se zanatlija u proizvodnji prepoznaje po žuljevitim rukama. To je glavni razlog zašto mnogi poslastičari posao prepuštaju fabričkoj tehnologiji. Međutim, ljudsku veštinu i osećaj, kako kaže Branislav, ni jedna mašina ne može da zameni.
Određeni ukusi nastali su upravo po želji kupaca.
– Tako smo počeli da pravimo ratluk sa ukusom pistaća, suve šljive sa rumom, oraha sa medom i drugim ukusima – rekao je Branislav i dodao da je nekada bilo nezamislivo da se kafa pije bez kockice ratluka i da se zvala ćelava kafa.
– Grudvica ratluka uzme se između dva prsta i lagano razvlači. Ukoliko se i dalje smesa lepi za prste, ratluk treba još da se kuva. Tako nas je deda naučio. I sada ga razumem zašto je uvek pričao da se sa zanatom treba početi u ranoj mladosti. Razvija se bolji osećaj, konkretno za ovu tehniku sa prstima. Evo iako imamo mašinu kojom možemo proveriti da li je ratluk gotov, često nismo sasvim sigurni, pa se ipak vratimo dobrom starom razvlačnju ratluka sa dva prsta – rekao je zanatlija.
Osnivač porodične tradicije Branislav Bosiljčić, deda našeg sagovornika, došao je u Beograd sa 12 godina, da bi učio bombondžijske veštine starih majstora. Kada je ispekao zanat otvorio je prvu radnju 1936. godine. Tokom svog radnog veka, 10 godina je proveo u Obrenovcu da bi se 1963. godine vratio u Beograd i otvorio radnju u ulici Gavrila Principa. Način kako je u posao uvodio svoje naslednike je vrlo lukav, istakao je njegov unuk Branislav.
View this post on Instagram
– Deda je bio vrlo pametan. Postepeno je uvodio u posao mog oca Vladimira, koji inače nije nameravao da se bavi ovim zanatom. Dolazio je da mu pomaže, ali kada je deda rešio da ode u penziju tati je prosto bilo suludo da zatvori razrađenu radnju. Zatim, kad smo brat Živorad i ja bili deca, deda je znao često da nam zada novu igru “brojanja lizalica” ili slaganja pakovanja svilenih bombona ili ratluka. Sasvim neprimetno je došlo vreme kada se od nas, kao treće generacije, očekivalo da nastavimo porodičnu tradiciju. Najvažnije što su nas deda i otac učili jeste da je kvalitet na prvom mestu i moto koji je deda stalno ponavljao „Poštuj tradiciju, poštuj alat, poštuj mušterije“ – rekao je Branislav, koji je sa bratom Živoradom, zvanično preuzeo posao od svog oca 2002. godine, i dodao da ni sada nemaju zapisanu recepturu.
Prema njegovim rečima, prave bombondžije čuvaju originalnu recepturu u glavi i prenose je s kolena na koleno.
– Recepturu nismo promenili još od osnivanja firme pre 82 godine. Nikada je nismo ni zapisali. Kvalitet ratluka i bombona zavisi od toga kako se održavaju mašine. Naša oprema je proizvedena pre Prvog svetskog rata, u Austrougarskoj. Mašine su nam starije nego što Etnografski muzej ima u postavci za stare zanate – rekao je Bosiljčić.
U zlatno vreme bombonžiskog zanata, kada je osnivač porodičnog zanata izučavao posao, u Beogradu je bilo 120 radnji ovog tipa. Danas se za porodicu Bosiljčić, koja dnevno napravi i upakuje oko 100 kilograma slatkiša, može reći da nema konkurenciju.
View this post on Instagram
Nekada su ih koristili stari Srbi: 30 zaboravljenih reči kojima retko ko danas zna značenje
Ovo su 30 zaboravljenih srpskih reči o kojima retko ko danas zna značenje.
NAPRAVITE SAMI Prelepa mirisna ETERIČNA ULJA iz domaće radinosti
Za sve vas koji volite projekte koje same možete da napravite kod kuće, ovaj će vam se posebno dopasti.
Život Čiča Dražine žene frapira, 1 noć sve preokrenula: Ovako muža ispratila u smrt, preživela pakao i skončala sramno
Žena Draže Mihailovića izdržala je na svojim leđima stvari koje je teško i zamisliti, kao da je snašla sva nesreća ovog sveta.
HOĆETE DA VAM SIN IMA PRAVO SRPSKO IME Simbolika imena je jako važna, zato su baš OVA nosili NAJSNAŽNIJI SRBI!
Ako je istinita ona latinska izreka da je ime znak, onda obratite pažnju koje ime ćete dati svom detetu.
OVAJ SRPSKI GRAD SU ZVALI MALI PARIZ Nećete verovati koliko je kafana imao još u doba Obrenovića
Zahvaljujući naprednim shvatanjima obor-kneza Jevrema Obrenovića, Šabac se tokom 19. veka razvija u veoma naprednu varoš. U priči koja sledi saznaćete zašto se ovaj grad naziva „Mali Pariz“
Komentari(0)